Najnovije poslovne vesti Biznis.rs
Ljubav prema stripu ne poznaje granice

Kako su srpski besmrtnik i kineski vampir osvojili svet

IntervjuKulturaLifestyleU fokusu

7.3.2021 09:54 Izmenjeno: 15:07 Autor: Marko Miladinović 4

Kako su srpski besmrtnik i kineski vampir osvojili svet Kako su srpski besmrtnik i kineski vampir osvojili svet
Marko Stojanović je kao autor ponikao u leskovačkoj školi stripa “Nikola Mitrović Kokan” tokom mračnih devedesetih kada je domaće izdavaštvo, i to ne samo... Kako su srpski besmrtnik i kineski vampir osvojili svet

Marko Stojanović je kao autor ponikao u leskovačkoj školi stripa “Nikola Mitrović Kokan” tokom mračnih devedesetih kada je domaće izdavaštvo, i to ne samo u oblasti devete umetnosti, bilo na ivici gašenja. Vremenom je doprineo da se i na jug naše zemlje gleda kao na sredinu u kojoj stasavaju nove generacije ljubitelja i stvaralaca stripa, pored Beograda i Novog Sada, ili underground scene u Pančevu.

Stojanović je već više od petnaest godina autor jedinog aktuelnog domaćeg strip serijala “Vekovnici”, u kojem opisuje avanture besmrtnika Kraljevića Marka i njegovog prijatelja, kineskog vampira Čena, koji lutaju stvarnom i izmaštanom Evropom. “Vekovnici” su pored Srbije, objavljivani i u Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Češkoj, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj.

Na serijalu je do sada učestvovalo više od 200 crtača iz Srbije i okolnih zemalja, što ga čini jedinstvenim stripskim projektom u svetu. To je prepoznao i poznati britanski kritičar i teoretičar stripa Pol Gravet, koji je u svojim redovnim godišnjim listama za čitanje već šest puta preporučio “Vekovnike” kao autentični umetnički izražaj sa ovih prostora.  

I pored svega toga, naš sagovornik je selektor Balkanske smotre mladih strip autora u Leskovcu, koja je prošlog leta, uprkos pandemiji, uspela na jednom mestu da okupi radove 2.839 izlagača iz 83 države. Kreator je i serijala “La Croix Sanglante” koji se ekskluzivno objavljuje na francuskom tržištu, a danas vodi i školu stripa koju je nekada i sam pohađao.

Marko Stojanović/Privatna arhiva

Koliko je teško našim autorima da se probiju na stranom tržišu, a posebno scenaristima? Kako je izgledao Vaš put, i da li Vam je u tom smislu odgovaralo što ste iza sebe već imali projekat poput “Vekovnika”?

Marko Stojanović: Mislim da je pravi odgovor na to pitanje činjenica da sam poslednjih petnaestak godina, koliko znam, jedini srpski scenarista koji je uspeo da se nametne većim francuskim i američkim izdavačima. Scenaristima je neuporedivo teže nego crtačima – koliko god da vladamo stranim jezikom on nam nikada neće biti maternji i to će uvek biti velika prepreka. Dalje, dok se crtačeva vrednost vidi već i na prvi pogled, za ocenjivanje sposobnosti scenariste je potrebno odvojiti vreme za čitanje – a za Zapadnjake vreme jeste novac.

Sem toga, protiv nas, scenarista sa ovih prostora, rade predubeđenja i predrasude. Bio sam moderator tribine gde je sedeći pored mene Gregoar Segen, jedan od glavnih urednika verovatno najvećeg francuskog izdavača Delcourt mrtav ‘ladan izgovorio da “samo francuski scenaristi znaju šta francuska publika voli da čita”, što odlično ilustruje sa kakvim minusom se već na samom startu srećete.

Moj put je bio trnovit. Stvari se na velikoj sceni nisu otvarale za mene kao scenaristu, iako sam uspeo da ubeležim nekoliko albuma geg stripova za jednog manjeg francuskog izdavača. Agent nije pokazivao mnogo entuzijazma da uopšte nudi sinopsis projekta “La Croix Sanglante”, pa sam onda u razgovoru sa svojim prijateljem i saradnikom Draženom Kovačevićem došao na ideju da probam nešto što tek nije rađeno – da probamo da plasiramo ne scenario, već kompletan projekat sa domaćom ekipom. Posle puno pregovaranja i čekanja, to nam je i uspelo, i evo nas kako uveliko radimo treći album za onaj isti Delcourt koji je na početku ovog odgovora bio potpuno zatvoren za scenariste koji nisu Francuzi i ne znaju šta francuska publika voli.

Stvaranje druge epizode serijala „La Croix Sanglante“/Izvor Facebook Dan Ianos

“Vekovnici” su tu odigrali esencijalnu, iako indirektnu ulogu. Naime, ja sam na jednoj epizodi “Vekovnika” po imenu “Vera” upario Dražena Kovačevića i Dana Ianoša tako da Dražen radi postavke u olovci, a Dan to potom finišira tušem. Jedan Grand Prix Međunarodnog festivala u Velesu i nagradu “Stripoteke” kasnije, ta kombinacija se pokazala toliko dobitnom da sam predložio Draženu da je oprobamo i na projektu “La Croix Sanglante”.

Na velikoj međunarodnoj sceni ima puno naslova svakog dana, pa se mnogi mladi autori uplaše i odustanu u susretu sa toliko velikim tržištem. Može li se na njemu uspeti samo s talentom?

M. Stojanović: Ne. Moraš uz talenat imati puno sreće ili puno upornosti. Što se fortune tiče, viđao sam ljude koji su imali sreće da se nađu na pravom mestu u pravo vreme i tamo sretnu i prave ljude, ali sam na žalost one druge viđao puno češće. Što se upornosti tiče, takve nisam morao da viđam – taj sam.

S druge strane, domaće i regionalno tržište i te kako imaju šta da ponude, ali isplativost je mizerna (osim ličnog zadovoljstva, dakako). Kako motivišete klince u školi stripa? Možete li to da uporedite sa vremenom kada ste Vi počinjali – da li je njima danas ipak lakše?

M. Stojanović: Motivišem ih tako što im nalazim prostora za objavljivanje I konkretne zadatke. Pre nekih osam godina napravili smo dogovor sa leskovačkim nedeljnikom “Nova naša reč” koji svake nedelje odvaja po jednu stranu za stripove polaznika Leskovačke škole stripa, tako da oni znaju da će nacrtane stripove i objaviti. Nisam čuo ni za jedan gradski list koji radi nešto slično.

„Vekovnici“ u izvođenju Rumuna Adriana Barbua/Izvor: Facebook Vekovnici

Takođe, otvorio sam najuspešnijima i strane niškog “Strip Pressinga” koji uređuje. Ranije su  šabački “Eon” i banjalučki “Parabellum” objavljivali radove polaznika, što nažalost više nije slučaj, a i to je klince umelo da motiviše. Tu su i brojni konkursi u domenu stripa, karikature i ilustracije u zemlji i inostranstvu o kojima ih obaveštavamo i gde pokušavamo da organizovano učestvujemo. Svakako da je njima lakše – ja sam imao predavače u školi stripa, pokojnog Nikolu Mitrovića Kokana i Miju Kulića, svega dva ili tri meseca kad sam bio polaznik, dalje sam morao da se borim sam. Svoj prvi strip sam objavio sa 17 godina, a neki od mojih polaznika to čine već sa osam godina.

Koliko Vam lično pomaže što imate stalni posao, kao nastavnik engleskog u osnovnoj školi? Kako uklapate svoje vreme, i kako konkretno Vaše radno mesto pomaže da privučete nove generacije u devetu umetnost?

M. Stojanović: Pomaže mi u smislu što ne moram da strahujem za golu egzistnenciju. Rad na stripu u suštini nema garancija – danas možda ima posla i na pretek, sutra ga možda neće biti ni za lek. U takvoj situaciji siguran, zagarantovan mesečni dohodak predstavlja nešto što može da ublaži eventualni pad. Kad imaš malo dete, kao ja, moraš u svakom trenutku da misliš na porodicu. S druge strane, radim kao nastavnik engleskog jezika, i to, posebno u doba pandemije, zna da oduzima jako puno vremena i energije.

Srećna okolnost je ta što ja zaista volim posao nastavnika i ne doživljavam ga kao smetnju bavljenju stripom, iako on to na nekom najelementarnijem nivou naravno jeste. Umesto toga, ja to gledam drugačije – kad sam u prosveti, odmaram se od stripovskog posla, a važi i obratno. Odmaranje poslom pali samo ukoliko su poslovi dovoljno različiti jedan od drugog da se međusobno mogu doživeti kao odmor. Kod mene to funkcioniše već dobrih 20 godina – a jesu, uprkos svemu, bile dobre.

Crtež Dražena Kovačevića za „Vekovnike“/Izvor: Facebook Vekovnici

U radu na Vekovnicima, a i u okviru Smotre, uključili ste veliki broj regionalnih umetnika. Vaš entuzijazam je zarazan i imam utisak da se prenosi i na publiku koja to ume da prepozna. Da li kod tih stranaca uočavate neke razlike u pristupu i prihvatanju stripa, društveno i ekonomski, ili su oni u istoj situaciji kao i autori kod nas?

M. Stojanović: Jako mi je draga ta konstatacija o publici koja prepoznaje entuzijazam. Svi koji rade na “Vekovnicima” rade na serijalu isključivo jer im se on dopada, bez ikakve materijalne koristi. Duboko verujem da kad nečemu iskreno i bez ostatka pristupiš, to prosto mora kad tad da donese rezultate. Publika prosto prepoznaje ako ti je stalo, onda i ona nije ravnodušna. Što se onoga što sam video tiče – video sam, ukratko, svašta.

Mi sa prostora bivše Jugoslavije imali smo jedinstvenu priliku da odrastamo izloženi američkim, i italijanskim, i francuskim, argentinskim, španskim stripovima uporedo. Nismo pravili razlike među umetničkim školama dok god je u pitanju bio dobar strip. To nam danas jednu raznolikost kojom druge zemlje na Balkanu ne mogu da se podiče, i nije ni čudo da su naši autori prilagodljivi zahtevima stranih izdavača. Mi imamo osnovu stečenu u danim danima, potrebno je samo podsetiti „stanicu“ na određenu frkvenciju i kad se krene, onda samo ide…

Postoje razlike u stripu, naravno. Ali na Balkanu ih ima u svim drugim aspektima. Mene konkrektno više zanimaju sličnosti, i nastojim da kroz Balkansku smotru i kroz “Vekovnike“ upravo na njima (g)radim.

Kako očekujete da će izgledati domaća, ali i svetska scena u budućnosti? Šta vidite kod domaćih dolazećih naraštaja, i kako će se uopšte strip kao medij menjati?

M. Stojanović: Iskreno, ne usuđujem se da prognoziram. Posvećujem se konkretnim obavezama, i radim punom parom kao da će sve biti u najboljem redu. Možda je to i odgovor na postavljeno pitanje.

Naslovna strana integralnog izdanja „Vekovnika“ sa prve dve epizode/Izvor: Facebook Vekovnici

Gde vidite sebe kao autora u narednim godinama? Da li ćete možda zagaziti u neki drugi medij – da li je bilo priče o tome da se  “Vekovnici” eventualno presele u video igre, serije, film ili crtani film? Da li biste to želeli?

M. Stojanović: Nadam se da će se ovaj trend rada na francuskom, američkom i kineskom tržištu nastaviti. Takođe, planiram da nastavim sa „Vekovnicima“. Što se drugih medija tiče, ja sam poznat po tome što volim izazove – tako da bih voleo da se okušam u bilo kome od pomenutih medija, bilo to vezano za „Vekovnike“ ili ne.

S druge strane, ne vidim trenutak u kome ću ikada napustiti strip. On za mene nikad nije bio film za siromahe ili odskočna stepenica, kako ga neki doživljavaju. Deveta umetnost je pasija koju sam stekao naučivši da čitam latinicu preko stripova sa pet godina, i ostala mi je nerazdvojan saputnik do dan danas…

  • Anna

    7.3.2021 #1 Author

    Zaista divna priča. A može se preneti na sve segmente umetnosti. Ovde umetnici moraju da se bore za svaku mrvicu hleba. I da traže priznanje izvan ovih granica. Bravo za leskovačku školu stripa!

    Odgovori

  • Milovan94

    7.3.2021 #2 Author

    Odlična priča.

    Odgovori

  • GocaBG

    7.3.2021 #3 Author

    Lepa prica…

    Odgovori

  • Majda

    7.3.2021 #4 Author

    Upornost i trud se uvek isplati,čestitam gospodinu svaka čast.

    Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Biznis.rs newsletter

Prijavite se na biznis.rs newsletter i budite uvek u toku sa najnovijim finansijskim i ekonomskim temama značajnim za društveni razvoj.

Loading...