Male farme proizvode najveći deo mleka u Srbiji

Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Dragan Glamočić najavio je uvođenje nove nacionalne oznake „Rođeno i hranjeno u Srbiji“, kojom će se garantovati domaće poreklo i kvalitet proizvoda. Ideja je, kako je istakao ministar, da potrošači dobiju jasnu potvrdu da proizvod koji kupuju zaista potiče iz Srbije – od farme do trpeze.

“Želimo da svaki građanin zna šta kupuje i da bude siguran da proizvod nosi pečat domaćeg porekla. Takve oznake biće zakonom definisane i značiće zaštitu i potrošača i proizvođača koji poštuju propise i tradiciju”, rekao je Glamočić, naglašavajući da država nastavlja da jača sistem podrške domaćem agraru.

Prema istraživanju sprovedenom u 91 zemlji sveta, Srbija bi mogla biti konkurentna na tržištima koja mogu da plate junetinu po ceni od 3,2 do 3,5 evra po kilogramu žive mere. Naši proizvođači mogli bi da pronađu svoje kupce u Izraelu, Italiji, Grčkoj i Saudijskoj Arabiji, dok je za Iran, gde je cena čak osam evra po kilogramu, konkurencija jača – osim ako se ne smanji trošak proizvodnje.

Agrarni analitičar Čedomir Keco ističe da se Srbija već usaglasila sa Velikom Britanijom i da je dobijen sertifikat za izvoz junetine.

“Za naše proizvođače najzanimljivije su Italija, Grčka i Kina. Problem sa izvozom u države EU ostaje visok nivo carinskih taksi koje su nametnute po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju – što naše meso čini skupljim i smanjuje konkurentnost“, objašnjava Keco.

On dodaje da bi Srbija sa Kinom mogla da trguje tako što bi nudila isključivo najkvalitetnije meso, posebno takozvanu „junetinu iz prirode“. Na kineskom tržištu postoji ponuda čak i do 112 dolara po kilogramu za premium meso koje se uvozi iz Australije.

“Naša junetina, posebno simentalska rasa, izuzetnog je kvaliteta, verovatno među najboljima u Evropi“, ocenjuje Keco.

Srpsko stočarstvo danas broji oko 27.000 junadi u tovu što znači da, ukoliko se pojave ozbiljni kupci, Srbija ima šta da ponudi.

Zanimljivo je da se nekada naša zemlja obavezala da Kinezima isporučuje do 500.000 tona mesa godišnje, dok danas ukupna domaća proizvodnja iznosi tek 86.000 tona. U teoriji postoji mogućnost reeksporta, ali Keco upozorava da je to „dozvoljeno samo dok vas ne uhvate“ – jer kada se jednom izgubi poverenje više nema ni izvoza ni tržišta.

Male farme drže mlečni sektor

Naš sagovornik takođe podseća da Srbija ima oko 15.000 krava muzara na velikim farmama, ali najveći deo mleka – između 500 i 600 miliona litara godišnje – ipak dolazi od malih gazdinstava, kojih ima između 12.000 i 18.000. Uprkos tome, ovi mali proizvođači i dalje nemaju stabilan položaj u sistemu.

“Sramotno je i nedopustivo da proizvođači mleka koji čine većinu u sektoru – njih preko 12.000, sa oko 70.000 krava u mužnji nisu deo privrednog sistema, već samo sirovinari koje prerađivači plaćaju koliko žele i preuzimaju mleko kad im odgovara. Posledica takvog odnosa ogleda se u drastičnim primerima: mladi farmer iz Sente, Igor Kalinić, za samo 40 dana prosuo je ili podelio više od 28.000 litara mleka jer nije imao kome da ga proda. I to nije usamljen slučaj, već slika šire neorganizovanosti u mlečnom sektoru”, navodi Keco.

Rekordna sredstva, ali neravnomerna raspodela

Država je tokom 2025. godine izdvojila za stočarstvo i poljoprivredu rekordan iznos subvencija, veći nego u poslednja dva veka.

Međutim, sada se čini da ta raspodela nije po volji velikim vlasnicima farmi jer su se mali proizvođači pokazali kao izuzetno efikasni – isporučuju i do deset puta više mleka za tržište nego veliki sistemi. Time su postali ozbiljna konkurencija velikim igračima.

Još jedna nepravda, kako tvrdi Keco, jeste da među farmerima koji zahtevaju povećanje broja krava za premije ima i onih koji su na članove porodice upisali više farmi, pa tako primaju državne podsticaje za po 300 krava po osobi. Sada, kada mlekare prijavljuju viškove mleka, ti isti proizvođači bi želeli da premije po kravi budu deset puta veće.

“Srbija se, dakle, nalazi između dve krajnosti – s jedne strane ima velike proizvođače koji traže veće subvencije, a s druge male farmere koji stvarno nose tržište, ali bez stabilne podrške. Dok država pokušava da pronađe balans između socijalne politike i tržišnog razvoja, sektor stočarstva pokazuje i svoje snage i slabosti. Junad iz tova, junetina iz prirode i mleko sa porodičnih farmi mogli bi biti izvozni aduti Srbije – ali samo ako država, proizvođači i prerađivači počnu da deluju kao partneri, a ne kao rivali”, zaključuje Čedomir Keco.