Da li će povećanje minimalca približiti naše radnike zaposlenima u regionu i EU?

Iako bi trebalo da bude izuzetak i da minimalnu zaradu radnicima isplaćuju samo firme koje loše posluju, u Srbiji se vest da o povećanju minimalca najavljuje kao značajna ekonomska mera. Naime, u ovoj godini će najniža zarada biti vanredno povećana drugi put od 1. oktobra – za 9,4 odsto i iznosiće 337 dinara po radnom satu, umesto dosadašnjih 308 dinara.

Minimalna mesečna zarada biće povećana na 58.630 dinara, odnosno oko 500 evra.

Hrvatska je u 2025. godini povećala minimalnu zaradu na 970 evra bruto (mesečno), što nakon odbitaka iznosi između 800 i 820 evra. Ova suma, iako značajna za hrvatske radnike, ipak je niža u poređenju sa Slovenijom, koja i dalje drži primat u regionu po visini minimalne zarade. Zaposleni u Sloveniji ne mogu biti plaćeni manje od 929 evra. Sa druge strane, Crna Gora ima fleksibilniji pristup određivanju minimalne plate, pa tako ona varira u rasponu od 600 do 800 evra, zavisno od stepena obrazovanja zaposlenog.

U Bosni i Hercegovini postoji razlika u visini minimalnih primanja između dva entiteta. U Federaciji BiH minimalna plata iznosi 1.000 konvertibilnih maraka (KM), što je otprilike 511 evra neto. U Republici Srpskoj iznosi su prilagođeni kvalifikacijama zaposlenih, pa tako nekvalifikovani radnici zarađuju minimalno 900 KM (oko 460 evra), dok visokoobrazovani mogu računati na platu do 1.300 KM (oko 665 evra).

U Severnoj Makedoniji stanje je znatno drugačije. Prema podacima Eurostata, najniža zarada u regionu beleži se upravo u ovoj zemlji, gde minimalna plata iznosi tek oko 370 evra.

Iako se o minimalnim zaradama najčešće govori u kontekstu siromašnijih država članica, podaci Eurostata pokazuju da razlike u platama u okviru Evropske unije i dalje ostaju duboke.

Na početku 2025. godine čak 22 od 27 zemalja EU imale su propisanu nacionalnu minimalnu zaradu, dok su se svega pet država odlučile za drugačiji model – Danska, Italija, Austrija, Finska i Švedska. Ove zemlje, iako nemaju formalno zakonski definisan minimalac, funkcionišu na osnovu kolektivnog pregovaranja koje često obezbeđuje viši nivo radničkih prava i zarada nego u državama sa formalno propisanom najnižom platom.

Među zemljama koje primenjuju nacionalne minimalne zarade deset ih i dalje beleži iznose ispod 1.000 evra mesečno. Najniže minimalce i dalje imaju Bugarska (551 evro) i Mađarska (707 evra), dok se u ovom rangu nalaze i baltičke i istočnoevropske zemlje poput Letonije, Rumunije, Slovačke i Češke, ali i Estonija, Malta, Grčka i Hrvatska.

Iako su u pitanju povećanja u odnosu na prethodne godine, ova cifra teško može da odgovori na sve veće troškove života, naročito u vreme inflatornih pritisaka i krize stanovanja koja zahvata veći deo kontinenta.

U srednjem segmentu, odnosno u opsegu između 1.000 i 1.500 evra, nalaze se Kipar, Portugal, Litvanija, Poljska, Slovenija i Španija. Brzorastuće ekonomije, kao što su Poljska i Litvanija, pokazuju pozitivan trend u pogledu rasta minimalnih primanja, što ukazuje na pokušaje da se približe razvijenijim članicama EU kako bi zaustavile odliv radne snage.

Na vrhu lestvice dominiraju zapadnoevropske zemlje u kojima su minimalne zarade premašile 1.500 evra mesečno. Luksemburg prednjači sa impresivnih 2.638 evra, dok za njim slede Irska (2.282), Holandija (2.193), Nemačka (2.161), Belgija (2.070) i Francuska (1.802). U tim državama čak i najniže zarade omogućavaju pristojan životni standard, često uz jaku socijalnu zaštitu i subvencije.

“Međutim, visina minimalca često prati i visoke troškove stanovanja, hrane i energije, što takođe treba uzeti u obzir kada se procenjuje realna kupovna moć”, navode ekonomisti.

Kada je opravdano isplaćivati samo minimalnu zaradu?

Prema propisima, minimalna zarada može da se ugovori prilikom zasnivanja radnog odnosa i to samo ako postoje opravdani razlozi. Takođe, u toku rada može da se ugovori isplata minimalne zarade kada nastupe razlozi koji su osnov za izmenu ugovora o radu sa ponudom zaposlenom za isplatu minimalne zarade.

U tom slučaju poslodavac je dužan da ponudi zaposlenom aneks ugovora o radu. Pored ponude za izmenu ugovora poslodavac je dužan da dostavi u pisanom obliku razloge zbog kojih nudi izmenu ugovora i rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi. Zaposleni – i ako prihvati da zaključi aneks ugovora – zadržava pravo da pred sudom osporava njegovu zakonitost.

Opravdani razlozi za isplatu minimalne zarade su uvek poremećeni uslovi poslovanja, s tim što pre donošenja odluke o isplati minimalca poslodavac mora da obrazloži koji su to uslovi nastali, kao i da sve dokumentuje finansijskim podacima – trenutno poslovanje u odnosu na prethodni period. Minimalna zarada može da se isplaćuje najduže šest meseci, jer zakonodavac smatra da je ovo dovoljan period da se firma reorganizuje.

Radnici koji primaju minimalac često ne znaju šta taj iznos sve sadrži. Zaposleni ima pravo i na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju – ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, zatim za vreme provedeno na službenom putu u zemlji, a naknada sledi i za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu, za smeštaj i ishranu za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade, kao i za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Uz minimalac ide i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Ovo nije sve što radnik treba da primi. Poslodavac je u obavezi da na tu minimalnu zaradu obračuna i minuli rad, po stopi koja ne može biti manja od 0,4 odsto. Minuli rad se računa za svaku navršenu godinu rada kod poslodavca.

Poreska savetnica Zvezdana Pisarević kaže da poslodavcima jeste u interesu da plaćaju doprinose na minimalnu ili na zaradu koja je nekoliko stotina dinara veća od minimalne.

“Doprinosi jesu visoki, ali sve što primite ‘na ruke’ pokazuje da su platili manji porez i samim tim dobit firme je veća. Isto tako, taj deo odraziće se u budućnosti kroz minimalnu penziju koju ćete primati. Logično, minimalna zarada znači (kasnije) minimalnu penziju. I dok svi mladi ljudi govore da ne veruju u penzioni sistem, pa stoga pristaju na drugi deo plate koji primaju na ruke, vreme neumitno teče i godine za penziju će stići mnogo pre nego što to jedan mladi čovek očekuje”, navodi Pisarević.

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Minimalna cena radnog sata raste, ali skuplja struja i inflacija „gutaju“ planirano povećanje