Da li plata može kupiti sreću?

Veza između visokih prihoda i sreće jedno je od najzanimljivijih i najistraživanijih pitanja u psihologiji, ekonomiji i sociologiji. U svetu u kome je sve na prodaju postavlja se pitanje koje nervira i bankare i gurue samopomoći: može li novac kupiti sreću? I dok kapitalizam odgovara sa – „naravno da može“, nauka ima nešto nijansiraniji stav.

Studija nobelovca Danijela Kanemana i Angusa Deatona iz 2010. godine pokazala je da sreća raste sa prihodom, ali – samo do određene tačke. U SAD je ta „magična granica“ procenjena na oko 75.000 dolara godišnje. Do te cifre svaki dodatni dolar donosi manje stresa i više stabilnosti, a ponekad i – osmeh više. Ali, uglavnom kupujete luksuz, ne i dodatne osmehe.

Isterlinov paradoks (Richard Easterlin, 1974) pokazao je da unutar jedne zemlje bogatiji ljudi jesu srećniji od siromašnijih, ali kada privreda cele zemlje raste (BDP), sreća ne raste proporcionalno. Dakle, kada jednom zadovoljite osnovne potrebe, dodatni novac ne povećava mnogo i sreću.

Mnogi su tada već obezbedili stan, auto, školu za decu i dve letnje destinacije. Treća torba od krokodilske kože ne donosi isto zadovoljstvo kao ona prva – hedonistička adaptacija je neumoljiva. Nema više čarolije kada treći put menjate iPhone.

Novo istraživanje (Killingsworth, 2021) donosi korak više u analizi. Ova studija je izazvala prethodne nalaze tvrdeći da sreća nastavlja da raste i iznad 75.000 dolara, ali samo kod ljudi koji generalno uživaju u životu.

Ova kriva nije teorijska. To je slika našeg svakodnevnog života: brz rast sreće kod ljudi koji prelaze prag siromaštva, a zatim – stagnacija. Kao da sreća ima svoj plafon, bar kada je finansijski deo u pitanju.

Zašto dolazi do „platoa sreće“? Kada su osnovne potrebe (hrana, stanovanje, zdravlje) zadovoljene, dodatni novac više doprinosi luksuzu nego suštinskoj sreći. Relativna zarada je često važnija nego apsolutna: ljudi se porede sa susedima, kolegama… Materijalne stvari brzo postaju „normalne“ – ovo se zove hedonistička adaptacija.

Tu su, naravno, i izuzeci i nijanse: siromaštvo je snažno povezano sa nesrećom, tako da povećanje prihoda kod siromašnijih ljudi ima ogroman pozitivan uticaj. U društvima sa većom socijalnom nejednakošću razlike u prihodima jače utiču na osećaj nepravde i nezadovoljstva.

Novac rešava probleme, ali ne stvara svrhu. Kada jednom dođeš do pristojnog života – šta onda? Sreća postaje pitanje smisla, identiteta i odnosa, a ne bruto bilansa. Tu dolazimo do pravog izazova za poslodavce i HR menadžere.

U kompanijama često vlada zabluda da je povišica najbrži način da se zaposleni motivišu. Istina je – jeste, ali kratkoročno. Dugoročno zadovoljstvo se gradi kroz:

• autonomiju i poverenje
• jasnu svrhu posla
• kulturu u kojoj se osećaš viđenim
• balans posla i života koji nije samo parola na LinkedInu

Skandinavci, recimo, stalno vode na listama najsrećnijih nacija. Ne zato što svi voze Tesle, već zato što imaju pouzdan sistem, snažnu sigurnosnu mrežu i kulturu poverenja.

Psihološkinja Lidija Ćulibrk kaže u razgovoru za Biznis.rs da bogatstvo ima dvostruki uticaj na mentalno zdravlje.

„S jedne strane, bogatim ljudima su otvorene sve mogućnosti zdravstvene prevencije i lečenja. Oni imaju na raspolaganju, osim novca, i veliku količinu vremena koje mogu da posvete zdravstvenoj i mentalnoj prevenciji, pa su tako bogati obično u popularnoj kulturi i prikazani kako vežbaju, posećuju spa centre, relaksiraju se, odlaze na psihoterapiju. S druge strane, bogatstvo nosi rizik po mentalno zdravlje i emotivnu stabilnost. Usled ogromne dostupnosti bilo kakvih sadržaja koji su poželjni, s vremenom dolazi do opadanja njihovog blagotvornog uticaja na mentalno zdravlje i osećaj ispunjenosti“, navodi naša sagovornica.

Stremljenje ka ciljevima i njihovo ostvarivanje, te uspešna borba sa velikim i malim, svakodnevnim i povremenim izazovima – ono što prosečnom čoveku predstavlja motivaciju i gura ga kroz život, bogatom definitivno više ne igra istu ulogu, pa se u njegovom životu često postavlja pitanje smisla i svrhe postojanja.

„Ono čak ne mora da bude osvešćeno, ali je vidljivo kroz neretko okretanje različitim oblicima filantropije i zadužbinarstva – što je svakako pozitivno razrešenje ove intrapsihičke krize, dok se negativno ispoljava u vidu flertovanja sa toksikomanijom, bilo da je reč o alkoholu, drogama ili drugim oblicima zavisnosti kao što su kocka, šoping, seks ili plastična hirurgija. Ovaj problem je objašnjiv i na neurobiološkom nivou u vidu zamora ili nereagibilnosti receptora za dopamin ili serotonin koji se ne luče usled toga što su izvori zadovoljstva previše dostupni i ne predstvaljaju ni izvor zadovoljstva ni izazov“, navodi Lidija Ćulibrk.

Ona zaključuje svoju analizu rečima da su svi ovi problemi još izraženiji kod dece i adolescenata koji odrastaju u bogatstvu, jer je u takvom kontekstu neretko veoma teško uspostaviti zdrav način potkrepljivanja dečjeg ponašanja, nagrada i kazni, kao i postojan sistem vrednosti.

Dakle – da, novac kupuje sreću, ali samo do „ulaza u normalan život“. Sve dalje zavisi od toga kako živimo, radimo, stvaramo i povezujemo se. Ako sve karte bacimo na povišicu rizikujemo da uložimo puno, a dobijemo svega nekoliko procenata više zadovoljstva.

U biznisu, kao i u životu, najisplativije investicije nisu uvek materijalne. Nekada je to mogućnost da radimo od kuće. Nekada iskreno „hvala“. Nekada osećaj da smo deo nečega većeg. A to – za sada – ne može da se kupi.