Tekstilna i automobilska industrija u trci kršenja radnih prava i sirotinjskih zarada

Više od 150.000 ljudi u Srbiji radi u tekstilnoj i automobilskoj industriji, često u fabrikama koje su deo lanaca snabdevanja nemačkih i drugih kompanija iz EU.

Plate u ovim sektorima se mahom kreću oko minimalne zarade, a radnici i radnice se suočavaju sa previsokim normama, kontinuiranim prekovremenim radom koji postaje pravilo, neadekvatnim standardima zaštite bezbednosti i zdravlja na radu i stalnim strahom od otkaza, pokazalo je istraživanje Centra za politike emancipacije (CPE).

Kako u razgovoru za Biznis.rs ističe Bojana Tamindžija iz Centra za politike emancipacije, oba sektora u Srbiji karakteriše radno intenzivna proizvodnja, zahtevan i repetitivan fizički rad i pritisak visokih normi i prekratkih rokova.

“Zahtevan manuelni rad, kako naša istraživanja pokazuju, prate i redovna kršenja radnih prava i sirotinjske zarade. Kada razgovaramo o ova dva sektora važno je da imamo na umu da je gotovo sva proizvodnja u Srbiji deo globalnih lanaca snabdevanja velikih multinacionalnih kompanija. Mi živimo u svetu u kome 85 odsto svetske trgovine kontrolišu multinacionalne korporacije i u kome su zavisne ekonomije poput Srbije prinuđene da se takmiče sa ostalim zemljama poluperiferije i periferije kapitalizma u srozavanju radnih prava i snižavanju zarada ne bi li privukle investicije. To je takozvana ‘trka do dna’”, ukazuje Tamindžija.

Kako kaže, teško je reći u kom sektoru je situacija alarmantnija, ali istraživanja CPE su potvrdila da radnice i radnici u tekstilnoj industriji imaju znatno niže zarade i izrazito slabiju sindikalnu organizovanost.

S druge strane, globalne dinamike u okviru automobilske industrije čine da je ovaj sektor trenutno nestabilan i da se izvesnost nastavka proizvodnje kod pojedinih dobavljača dovodi u pitanje.

Pomenuta istraživanja pokazuju da je u Srbiji u sektoru tekstila, odeće, kože i obuće ukupno registrovano 60.725 radnika i da njihov udeo zaposlenosti u prerađivačkoj industriji iznosi 12 odsto. Prosečna isplaćena neto zarada ispitanika prošle godine je iznosila oko 65.000 dinara, uključujući i bonuse, prekovremeni i noćni rad. Ipak, ugovorena zarada je dosta niža i u proseku iznosi 50.000 dinara.

U ovom sektoru registrovano je 1.687 fabrika, dok udeo tekstila, odevnih predmeta, kože i proizvoda od kože u ukupnom izvozu Srbije iznosi 5,8 odsto. Prema strukturi, na odevne predmete, predmete od kože i obuću odlazi oko 80 odsto ukupnog izvoza, što govori o dominantnoj orijentisanosti sektora na „ready made“ proizvodnju po narudžbinama velikih modnih kompanija.

Kada je reč o automobilskoj industriji, istraživanja CPE pokazuju da je u ovom sektoru i sa njim povezanim delatnostima zaposleno 94.876 ljudi, dok je prosečna isplaćena neto zarada ispitanika iznosila oko 70.000 dinara, uključujući i bonuse, prekovremeni i noćni rad.

Kako ističe Tamindžija, radnici u ovim industrijama najčešće se žale na previsoke i neadekvatno postavljene norme, lošu klimatizaciju i ventilaciju, uskraćivanje prava na bolovanje, neplaćen ili neadekvatno plaćen prekovremeni rad, a pre svega u oba sektora na niske zarade zbog kojih su prinuđeni da rade prekovremeno – neretko i dodatne poslove.

Na pitanje iz kojih zemalja u Srbiju dolaze fabrike automobilske i tekstilne industrije i zbog čega je naša zemlja privlačna za ovakve investitore, naša sagovornica kaže da je uglavnom reč o evropskim kompanijama koje privlače niski troškovi proizvodnje i različite subvencije.

“Što se tiče automobilske industrije, u Srbiji se uglavnom proizvodi za nemačke kompanije, dok je kod tekstila situacija ‘šarenija’, ali dominiraju brendovi iz Italije. Srbija je svim ovim kompanijama privlačna isključivo zbog jeftine radne snage, odnosno nižih troškova proizvodnje. Iznos minimalne zarade u Srbiji je politički ispregovarana kategorija koja nema dodirnih tačaka sa stvarnim troškovima života i čiji iznos levitira oko granice siromaštva za tročlanu porodicu. Međutim i tako niska zarada je ‘malo’, pa se dodaju sve izdašnije subvencije, poreske olakšice, besplatna infrastruktura”, navodi ona.

Kada je reč o pravima radnika u ovim industrijama, Tamindžija ističe se radno zakonodavstvo u Srbiji u poslednje tri decenije menjalo tako da što je moguće više ide u prilog poslodavcima.

“To je, pored jeftine radne snage, i jedna od iznuđenih taktika privlačenja stranih investicija. Dodatno, zakoni koji postoje se ne poštuju, inspektorat za rad je neefikasan, sindikati često slabi i nemoćni… To je sve direktna posledica zavisnog položaja domaće privrede, ali i ekonomija regiona u svetu globalizovane proizvodnje”, kaže naša sagovornica.

Kada je reč o evropskim zakonima koji štite prava naših radnika u njihovim fabrikama, Tamindžija napominje da važnost nemačkog Zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja ili Evropske direktive o korporativnoj odgovornosti leži u tome što je njima formalno-pravno definisana, odnosno potvrđena odgovornost multinacionalnih korporacija za uslove rada i ekološke standarde duž njihovih lanaca snabdevanja.

“Ovakva legislativa nije sama po sebi cilj i ima dosta manjkavosti, ali je treba posmatrati kao dodatnu alatku kojom je moguće unaprediti stanje radnih prava. Dodatno, važno je u javnosti stalno napominjati da ovo zakonodavstvo nije palo sa neba, niti je došlo od dobre volje kompanija, nego je rezultat decenijskog pritiska sindikata i nevladinih organizacija, a koliko koristi ćemo od njega imati zavisi od toga kako budemo koristili mogućnosti koje daje, kako za rešavanje konkretnih problema, tako i za potencijalno proširenje područja borbe.

Prekovremeni rad, mobing zbog bolovanja i nehumani uslovi rada

Istraživanje CPE pokazalo je da u automobilskoj industriji u većini fabrika radnici i radnice svedoče da se u proseku radi 44 sata nedeljno, a nisu retkost ni radne nedelje koje traju više od 60 radnih časova.

Praktično, umesto da zaposle veći broj radnika, shodno obimu posla, i daju im odgovarajuće zarade, poslodavci mali broj zaposlenih niskom ugovorenom zaradom drže u pat-poziciji nudeći opciju dodatnog prihoda kroz prekovremeni rad.

U tekstilnoj industriji radna nedelja u velikoj meri zavisi od porudžbina, pa se pri povećanom obimu proizvodnje svuda uvode radne subote.

Zabrinjavajući podatak su i svedočenja ispitanika u automobilskoj industriji, koji su za istraživanje CPE naveli da ukoliko koriste bolovanje bivaju kažnjavani. Najčešće kazna je uskraćivanje bonusa prisutnosti, ali ona uključuje i različite vrste pritisaka, mobing, pretnje otkazom, prebacivanje na zahtevnije pozicije…

Ništa bolja situacija nije ni u tekstilnoj industriji, gde je na pitanje da li su zadovoljni bezbednošću na radnom mestu, skoro polovina ispitanih radnica i radnika odgovorilo negativno. U jednoj od pet ispitanih fabrika svih deset ispitanica su izrazile nezadovoljstvo stanjem bezbednosti i zdravlja na radu.

Kao glavni problemi u ovoj fabrici navedeni su neadekvatne temperature u radnom prostoru, posebno tokom leta, potom prašina, buka i zagušljivost. Čak dve trećine ispitanih navodi da su one ili njihove kolege i koleginice imali ili još uvek imaju zdravstvene probleme koji su posledica uslova u kojima rade.

Povrede na radu imale su ili su svedočile povredama svojih kolega gotovo sve ispitanice. One smatraju da se dosta povreda na radu dešava zbog umora i iscrpljenosti, kao i prevelikog pritiska za postizanjem previsokih normi.