(FOTO) Odmor natenane na vojvođanskim salašima

Vojvođani kažu da nema dobrog odmora bez dobre štrudle sa makom, bećar paprikaša, kulena i čuvene sremačke slaninice.

U ovoj ravnici možete se opustiti, gledajući beskrajna polja pšenice i suncokreta, dok uživate u debelom ‘ladu stare jabuke u nekom od tamošnjih salaša i domaćinstava.

Na području Panonske nizije još od srednjeg veka, od Slovačke i Austrije do Rumunije i Srbije bilo je salaša. Na našim prostorima najviše ih je u Vojvodini, iako je taj vid stanovanja sve ređi i mnogi stari salašarski centri, salaški šorevi odumiru, a sa njima nestaje i jedan deo kulture naroda.

Salaš u širem smislu predstavlja poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama (staje, ambari, čardaci), a u građevinskom smislu tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje. U kulturi zapadnih zemalja salaš bi bio ranč, a postoje i pojmovi kao što su majur i hutar ili bačija. Sama reč „Salaš“ potiče od mađarske reči „szállás“, što na srpskom znači „smeštaj“.

Oni su nastali i razvijali se u jedinstveno graditeljsko nasleđe pod određenim prirodnim i ekonomskim uslovima. Na samom početku njihovog nastajanja, bili su improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, dolazi do transformacije salaša koji postepeno prelaze u kuće, slične onima koje se grade u selima.

Prvobitno, salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajali stalno nastanjeni.

U kasnijem razvoju salaša javljaju se uglavnom dva tipa: salaš farmskog tipa, gde je vlasnik, ili biroš (najamnik) stanovao stalno, i salaš imućnijeg seljaka, takozvanog polutana, koji bi imao još jednu kuću u selu, a na salaš bi izlazio samo da radi, u vreme poljoprivredne sezone.

Salašarske kuće su tradicionalno građene od prirodnog materijala koji se mogao naći u blizini, specijalnom tehnikom nabijanja zemlje u debele zidove (naboj) koji su predstavljali dobru termoizolaciju, od nepečene cigle sušene na suncu i vetru (čerpić) ili od pletera, mešavine zemlje bogate glinom, vode i seckane slame, dok su krovovi bili od trske.

Svaki od lokalnih naroda i narodnosti dodao je nešto svoje originalnom konceptu salaša, na primer drugačiji izgled zabati, ali je svaki od salaša u osnovi zadržao isti praktičan koncept stanovanja i gazdovanja u ravnici.

U primeru etno-kuće u Bačkoj Topoli sagrađenoj 1843. godine, koja je pripadala mađarskoj porodici vidi se primer gazdinske kuće tipične za bilo koji deo Vojvodine – preovladavajuća slovačko plava boja u njoj čak daje utisak spoja kultura: živeći jedni do drugih, nacionalne razlike Vojvođana su se gubile, zanemarivale, svodile na nijanse, a najvažnija je bila funkcionalnost i udobnost.

Plan po kome se salaši podižu podrazumeva da imaju po dve sobe, centralno smeštenu kuhinju i „gang“ (ulazni hodnik). U centralnom delu svakog salaša je bila pećnica, često sa otvorenim dimnjakom, a u samu kuću je često bila ugrađena i štala. To je bilo praktično rešenje, manji su troškovi loženja, bolje je i gazdi i životinjama.

Ulaz u kuću je iz dvorišta, preko polu-otvorenog ganga ili trema, koji ima stubove ili po ukusu ogradu sa polulukovima. Soba do ulice je prednja soba u kojoj se odvija svakodnevni život, a stražnja soba je gostinska ili „čista soba“ u kojoj stoji bolje pokućstvo. Negde je postojala i „letnja“ kuhinja, koja se koristila isključivo sezonski. Peći su bile furune, gde se pekao seoski hleb, a u okućnici su obavezni bili čardak, kokošinjac, golubarnik, ambar i drugo.

Agrarne reforme koje su težile kolektivizaciji i arondaciji zemljišta, kao i nastanak velikih radnih zadruga i seoskih kombinata sa intenzivnom proizvodnjom potisnule su ulogu salaške male privrede.

Nestankom salaša osiromašio je predeo Vojvodine, kojem su salaši bili zeleno-bela ostrva, staništa bezbroj ptica i skrovišta divljači. Ali salaši su bili i izvori kulture i svakojakih tradicionalnih dobara.

Danas su salaši samo uspomena na stara vremena, na konje vrane i svinjokolje, đerme i zvuk tamburice, a malobrojni koji su ostali uglavnom su preuređeni u savremene restorane i čarde sa seoskom turističkom ponudom.

Talas „oživljavanja“ salašarske tradicije dogodio se u poslednjem trenutku za kulturu pred nestajanjem, a vojvođanski seoski i salašarski ambijent nudi visoko kotirane turističke vrednosti: splet živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću, folklorom.

Neki od poznatijih salaša ugostiteljskih objekata su Salaš 137 kod Novog Sada, Salaš Katai kod Malog Iđoša, Rokin Salaš u Hajdukovu ili Majkin, Sunčani i Cvetni salaš kod Subotice.

Salaš 137 kod Novog Sada

Nadomak Novog Sada na Čeneju nailazi se na interesantno mesto, Salaš 137, gde možete uživati u domaćoj hrani i piću uz autentični ambijent salaša i lokalnu muziku vojvođanske ravnice.

Hektari zelenila, drveća, cveća i najneverovatnijih detalja koje salaše čine salašima, ugađaju vašim očima.

U okviru salaša na raspolaganju su mnogobrojni sadržaji. Jahanje konja, vožnja u kočijama, lov, samo su neke od aktivnosti kojima se možete baviti na ovom salašu.

Ako vas opiju vazduh, hrana, domaće vino i muzika, možete da se odmorite u jednoj od salaških soba uređene u Alt Deutsche stilu.

Rokin salaš na Ludaškom jezeru

Na istočnoj obali Ludaškog jezera, nalazi se Rokin salaš, koji je od davnina bio mesto okupljanja ovdašnjeg stanovništva. Stogodišnji salaš je na obali sa koje se pruža izuzetna panorama prelepog jezera. Tršćaci pod salašem i deo jezera pod nazivom Žuta obala, važili su nekad za omiljeno mesto za pecanje. U „kući čamaca“, kako se nekad salaš zvao, živeo je čamdžija, čovek koji je velikim čamcima prevozio putnike na drugu obalu. Ispod obale salaša ribari su vukli svoje mreže, tu su ribu prodavali i kuvali riblju čorbu.

Rokin salaš sačuvao je osobenost severnobačke trodelne kuće od nabijenice sa trščanim krovom. I danas postoje furune i raznovrsna arhaična ognjišta pod otvorenim odžakom. Na salašu nema struje.

Salaš se nalazi na ostacima neolitskog naselja i zbog toga poseduje najviše predmeta iz tog perioda. Formiranje i storija naselja oko jezera prikazana je kartama i dokumentima. Etnografski deo postavke prikazuje karakteristične predmete i kućne potrepštine sa početka 20. veka, a originalne fotografije govore kako su nekada živeli na salašu. Najveći deo izložbe posvećen je prirodnim vrednostima rezervata.

Majkin salaš kod Subotice

Majkin salaš je autentično mesto koje je uspelo da sačuva seoski duh i ovaj objekat pretvori u restoran karakterističan za ovakvu ravnicu. U ovom objektu sačuvane su tradicionalne stvari od nameštaja do upotrebnih predmeta u domaćinstvu i uz dobro domaće jelo piće sluša se dobra stara mizika.

Posetioci u ovoj prostranoj ravnici, koja čuva i nastavlja tradiciju mogu da uživaju u prostranim vinogradima i voćnjacima, konjima koji jure, kao i da učestvuju u bačkom svinjokolju i svim pratećim đakonijama koje idu uz to – švargle, paštetu, kulen, čvarke, svinjske papke.

Od specijaliteta u domaćoj kuhinji na ovom salašu možete uživati u dobroj krompirači, domaćem testu sa sirom, salašarskom pasulju, pevčijem paprikašu sa knedlama, ribljoj čorbi.

Katai salaš kod Malog Iđoša

Salaš Katai iz Malog Iđoša u srcu Bačke nudi nezaboravnu posetu. Glavna delatnost salaša je organizovanje škole u prirodi, kao i jednodnevnih i višednevnih ekskurzija za učenike od prvog do četvrtog razreda osnovne škole.

Salaš Katai je mala oaza u srcu Vojvodine gde pored divnih prirodnih čari možete imati uvid u seoske običaje i gde možete okusiti jela tradicionalne seoske kuhinje. Gostima tokom poseta uz pomoć veštih animatora i vodiča organizuju se razne aktivnosti i programi: upoznavanje sa domaćim životinjama, jahanje konja i magaraca, vožnja traktorom, izrada ručnih radova raznim tehnikama, zanimljivi kvizovi, poseta pekarskom i etno-muzeju, jezeru, pešačke ture, prikupljanje lekovitih biljaka, bogat večernji program, itd.

U centru sela nalazi se kuća pored obale veštačkog jezera koja je pretvorena u etno kuću. U njoj se oživljava stari, seoski način života i sve njegove lepote i čari.

Pekarski muzej je porodično nasledstvo, gde zainteresovani mogu da se upoznaju sa pekarskim zanatom i sa procesom nastajanja hleba. Muzej je renoviran 2004. godine kada je u pekari sve vraćeno u prvobitno stanje, sakupljeni su svi još postojeći alati i sredstva ovog lepog zanata.

Salaš 341, „U sedlu“ u Čeneju

Reč je o potpuno drugoj vrsti salaša, koji se razlikuju od standaradnih. Ovaj salaš ima jedinstven koncept koji obuhvаtа аktivnosti i terаpije uz pomoć konjа zа decu i odrаsle sа posebnim potrebаmа. Poseduje konjički centar koji služi za rehabilitaciju i poboljšanje kvaliteta života dece i odraslih. Kroz specijalni odnos prema konjima, mogu se upotpuniti sposobnosti na fizičkom, emotivnom, socijalnom i akademskom planu. Salaš je zatvorenog tipa, pri čemu je neophodno prethodno zakazivanje.

Ako vas put navede na bilo koji od mnogobrojnih salaša u Srbiji, ne ustručavajte se da zastanete i uživate u svim čarima koja oni pružaju.