Izgradnja sistema za navodnjavanje košta manje od gubitaka u jednoj godini

Avgust 2025. godine ostaće upamćen kao mesec kada je Evropa gotovo presušila. Prema podacima Evropske opservatorije za sušu (EDO), čak 53 odsto teritorije kontinenta bilo je pogođeno ekstremnim sušnim talasom, čime je ovo postao najsušniji mesec u Evropi i na Mediteranu u poslednjih 13 godina.

Najteže je bilo u istočnoj Evropi i na Balkanu, gde su posledice bile razorne – u Srbiji je 61 odsto zemljišta bilo u statusu „uzbune“, dok su u Bugarskoj i u Severnoj Makedoniji sušne prilike zahvatile čak 90 odsto teritorije.

Suša je još jednom razotkrila slabosti sistema za navodnjavanje u Srbiji. Iako je u prethodnim godinama uloženo više od 58 miliona evra u infrastrukturu, rezultati su daleko ispod očekivanih. Najnoviji izveštaj Državne revizorske institucije (DRI) pokazuje da je u našoj zemlji izgrađeno svega 105.000 hektara sistema za navodnjavanje, što je manje od šest odsto zemljišta pogodnog za tu namenu. Još porazniji podatak je da veći deo tih sistema nije u funkciji, najčešće zbog neodržavanja i nebrige vlasnika i korisnika.

Revizori DRI utvrdili su da je od planiranih 160.000 hektara površina za navodnjavanje, koliko je predviđeno Akcionim planom za sprovođenje Strategije upravljanja vodama za period od 2021. do 2023. godine, realizovano tek 30 odsto.

Iako su završeni ključni infrastrukturni projekti – poput brane i akumulacije Mali Iđoš, crpne stanice Mali Iđoš 2, podsistema Srbobran i sistema Jaseničke kapi – oni nisu stavljeni u funkciju. Drugim rečima, Srbija ima građevinski završene sisteme koji i dalje ne rade, dok poljoprivrednici trpe ogromne gubitke zbog suše.

Agroanalitičar Branislav Gulan kaže da je problem dodatno produbljen kašnjenjem u donošenju Programa navodnjavanja i odvodnjavanja do 2032. godine, iako je za njegovu izradu obezbeđeno 1,2 miliona evra bespovratne tehničke pomoći.

“Bez jasnog plana i koordinacije između institucija, ulaganja u sisteme za navodnjavanje nemaju pun efekat. Javna vodoprivredna preduzeća, prema oceni DRI, nisu uspostavila potpunu evidenciju o sistemima za navodnjavanje – u registru nedostaju podaci o kanalima, crpnim stanicama i drugim ključnim elementima infrastrukture. Mnogi sistemi nisu preneti na upravljanje JVP Srbijavode, jer se nalaze u lošem fizičkom stanju ili bez validne dokumentacije o vlasništvu”, objašnjava Gulan.

On dodaje da je Srbija i dalje daleko ispod evropskog proseka: navodnjava se tek oko dva odsto obradivog zemljišta, dok je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2024. godini ukupna površina pod navodnjavanjem iznosila 48.668 hektara, što je manje od petine planiranih količina predviđenih Strategijom upravljanja vodama do 2034. godine.

Najveći sistemi koncentrisani su u Vojvodini, posebno u Bačkoj i Banatu, gde su prirodni uslovi povoljniji – plodno zemljište i obilje tranzitnih voda iz Dunava, Tise i Save.

Najveći deo zalivanih površina, čak 93,5 odsto, čine oranice i bašte, dok voćnjaci učestvuju sa 5,9 odsto, a ostale poljoprivredne površine sa svega 0,6 odsto. Poljoprivrednici su tokom 2024. godine zahvatili ukupno 66,7 miliona kubnih metara vode, što je za 5,2 odsto više nego prethodne godine. Većina vode, čak 92,8 odsto, potiče iz vodotokova, dok ostatak dolazi iz podzemnih voda i manjih lokalnih izvora.

Najčešće korišćeni sistem za navodnjavanje i dalje je orošavanje, koje pokriva 91 odsto ukupno navodnjavanih površina. Metoda „kap po kap“, koja se sve više koristi u savremenoj poljoprivredi, zauzima tek 8,8 odsto, dok je površinsko navodnjavanje gotovo zanemarljivo – svega 0,2 odsto.

“Posledice ovakve situacije su već vidljive – suše, gubitak prinosa i sve izraženija degradacija zemljišta. Stručnjaci upozoravaju da će, ako se ovakav trend nastavi, prinosi pšenice do 2030. godine pasti i do 21 odsto, posebno u jugoistočnom delu zemlje”, upozorava agroanalitičar.

Agronomi poručuju da bi uz adekvatno navodnjavanje i edukaciju poljoprivrednika o izboru semena Srbija mogla značajno da poveća proizvodnju hrane. Umesto toga, svaka godina donosi nove suše i nove gubitke. Samo u poslednjih 25 godina registrovano je devet velikih suša, koje su ukupno nanele štetu veću od 10 milijardi evra.

Paradoks je u tome što bi, prema rečima stručnjaka, izgradnja sistema za navodnjavanje koštala manje nego što zemlja izgubi u samo jednoj sušnoj godini.

“Ipak, rešenja se godinama odlažu, a obećanja ministara ostaju mrtvo slovo na papiru. Da je, kako se često ističe, svaki ministar poljoprivrede od 2000. godine izgradio sisteme bar na 10.000 hektara, danas bi Srbija imala više od 170.000 hektara pod navodnjavanjem. Umesto toga, brojke stagniraju, a zemlja ostaje suva”, ocenjuje Gulan.