Srbiji je neophodna strategija privrednog razvoja

Ključno je da Srbija odredi strategiju razvoja. Kakvo je to društvo u kojem Srbija želi da živi 2050. godine? Rio Tinto je sve radio legalno, barem u domenu u kome smo mi i naše najbliže i najsrodnije ustanove učestvovale, i država, u tom segmentu, mora da ispuni svoje obaveze prema kompaniji koja nije prekršila zakon. Problemi sa “Projektom Jadar” su nepoverenje u državu i relativno loša reputacija pomenute kompanije u javnosti. Klimatske promene nisu spekulacija. U Evropi se vraća princip popravki. Više nije održivo samo menjati delove i trošiti resurse.

O ovim temama za Biznis.rs govori profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Aleksandar Jovović, koji je rukovodilac studije o proceni uticaja “Projekta Jadar” na životnu sredinu.

– Primećuje se da nešto fali, a nekako se o tome najmanje govori – to je isplativost jednog takvog projekta kao što je “Jadar”, u društvenom smislu. Dakle, da li zaista ima smisla da ceo taj prostor ne bude ovakav kakav jeste? Neću ga zvati prirodni, jer je to uslovno rečeno skromniji nivo poljoprivrede. Nije to intenzivna poljoprivreda i prehrambena industrija kao u Holandiji. Govorimo o trenutnom stanju i izuzetno lepom predelu, jednom od najlepših krajolika u Srbiji. Sigurno je da on neće više tako izgledati. Potpuno je razumljivo što ljudima koji tamo žive nije do rudnika. Međutim, ne znamo u ukupnoj matematici ko osim investitora tu dobija.

Dakle, nemamo računicu?

– Investitor, ko god to bio, zvao se on Rio Tinto ili nekako drugačije, ruski, kineski ili nemački, napraviće svoju matematiku više ili manje detaljnu kroz razne nivoe projekta. U krupnom biznisu je normalno uložiti milione u projekat i odustati od njega. U rudarskom poslu je to manje-više uobičajeno, jer su brojevi (profit) o kojima govorimo veoma veliki, mere se milijardama. Kompanija sigurno ima svoju računicu. To nije ova studija izvodljivosti rudarskog projekta, to je samo jedan od dokumenata po zakonskoj proceduri. Potrebna je sveobuhvatna analiza šta se na lokaciji dešava. Profesori Ekonomskog fakulteta izradili su studiju svih pozitivnih efekata ovakvog projekta, direktnih i indirektnih.

Šta su izračunali?

– Tamo će država izgraditi novu infrastrukturu, novu bolnicu, radiće kooperanti, zaposliće se ljudi u uslužnim delatnostima. Sve to ulazi u pozitivni bilans. Negativni bilans je to što će biti zbrisan deo kvalitetne zemlje. Neće biti poljoprivrede, a životna sredina biće ugrožena u nekim aspektima. To sve ima neku cenu, postoje studije koje to mogu da kvantifikuju. Treba izvagati šta je tu isplativo za državu kao takvu. Verovatno su najbitniji oni ljudi koji žive tamo, ali bitni smo i nas sedam miliona u Srbiji. Neophodno je izvesti tu računicu, a država posle može da kaže da bi taj novac bilo bolje uložiti u poljoprivredu ili nešto drugo. Ili u neki drugi kraj i nešto drugo.

Prema rečima profesora Jovovića, cost benefit analiza nažalost ne postoji, a to nije obaveza investitora. To nije ni potreba investitora, to je potreba države. Treba razumeti da niko ne može da zabrani projekat, ili možda može teorijski nekim nadzakonom, ali postoji procedura koja može da zaustavi projekat zato što nešto nije u redu. To je legalno.

– Ključni, strateški dokument je računica dobitaka i gubitaka od izgradnje projekta. Ako to nemate, kako vi kao država ulazite u pregovore sa jednom kompanijom? Jer to se na kraju svede na neke pregovore. Veliki je problem kada projekat odmakne ovako daleko, a vi kao država niste sigurni šta hoćete. Problem je i finansijski, ali je i problem kredibiliteta države. Ukoliko se projekat prekine, a investitor je sve radio po zakonu, onda bi država morala da ga obešteti ako zabrani gradnju na mestu koje je za to predviđeno. Problem sa Rio Tintom je što država ne može da im ponudi drugu lokaciju, jer ruda je tu gde jeste.

U Evropi su poznate četiri lokacije na kojima bi potencijalno mogli da budu rudnici litijuma, a projekti su u razradi.

– Jedna lokacija je u Portugalu. Tamo su bile dve, ali jedna je otpala. Jedna je u Velikoj Britaniji, a jedna je na granici između Nemačke i Češke. Ni u jednom od tih rudnika kopanje nije počelo, ali je projektna dokumentacija daleko odmakla. U Portugalu su u projekat uključene eminentne domaće kuće, odnosno univerziteti. Portugalcima je to garancija bezbednosti i garancija da će projekat biti dobar za stanovništvo. Ovde takođe učestvuju naučne institucije, ali im se ne veruje. To je valjda razlika u poverenju tamo u nekom svetu i kod nas.

Ono što se može videti iz dosadašnje dokumentacije je da mi još nemamo projektnu dokumentaciju postrojenja i deponije. Postoji određeni nivo projektne dokumentacije za rudnik, studija izvodljivosti koja se radi po našem zakonu, manje-više po evropskim propisima. I urađen je određeni nivo procene uticaja na životnu sredinu. Situacija sa litijumom je takva da je gro proizvodnje u Kini i izvesno je da su evropske strategije bazirane na korišćenju obnovljivih izvora energije, kao i da su baterije za smeštaj energenata zasnovane uglavnom na litijumu, ne računajući natrijumske baterije ili vodonik. Litijum se i dalje smatra najvažnijim za proizvodnju baterija, iako je litijum samo jedan deo te baterije. Time što su evropske strategije, ne znači da nisu naše, odnosno upravo su i naše, jer Srbija je uvek – ali uvek, kad je bila mudra i pametna, a tada se jedino i brzo razvijala, bila srce Evrope.

Mora li baš u Srbiji da se vadi litijum?

– Studija o proceni uticaja na životnu sredinu ne kaže da nešto može ili ne može. To i dalje ne znači da će ta studija dobiti pozitivno ili negativno mišljenje. Studija i projektna dokumentacija urađene su kako treba, ali to i dalje ne znači da tog projekta treba da bude. Cost benefit analiza je glavna stvar. Mogu da budem zaljubljenik u prirodu i da mi smeta svaki projekat, a mogu da budem inženjer kome je normalno da štiti životnu sredinu. Moj posao je da kod projektovanja postrojenja primenimo sve mere zaštite. To je tako bilo ovde i pre 50 godina u zakonodavstvu Jugoslavije. Samo je sada pitanje da li je i taj nivo zagađenja, koji je neminovan i u granicama svih uslova koje propisuje naši i evropski zakoni, nepoželjan. To onda više nema veze sa Rio Tintom, nego je pitanje šta vi hoćete i u kom smeru želite da idete. Koje fabrike želite da gradite?

Ipak, Rio Tinto ima lošu reputaciju.

– Pa, relativno lošu reputaciju. Ti rudnici se uglavnom nalaze u bespućima Australije, Kanade ili Amerike, gde stotinama kilometara okolo nema ničega. Kod nas bi bilo drugačije, a priče o tome da je Rio Tinto izazivao građanske ratove su davnašnje. Mnoge rudarske kompanije, kao i mnoge svetski poznate industrijske kompanije u svim oblastima, imaju neke brljotine. Našim zakonom je predviđena izgradnja zaštitnih zona oko rudnika, ali su one relativno male, jer živimo u Evropi. Mi smo se odvikli od normalne komunikacije države i građana. Imamo ogroman nivo nepoverenja, pa šta god da vam kažu, ne verujete.

Da li smo osuđeni na proizvodnju i industriju?

– Ovde su strategije uvek postojale. Do sedamdesetih je Srbija imala malo termoelektrana, uglavnom je bila bazirana na hidropotencijalu. Onda je kroz novi razvojni plan doneta odluka da se grade termoelektrane u Obrenovcu, Kostolcu i na Kosovu, jer tu ima dovoljno uglja. Država je tada donela odluku da pređe na jedan novi vid industrijalizacije. Druga velika odluka bila je devedesetih, kada su počeli da se lože drvo i tečna goriva za grejanje. Strategije energetske efikasnosti postojale su i pre 30-40 godina, ali nazivale su se racionalno korišćenje energije. Nastavljena je politika svih privrednih grana. Nemamo resurse za neke tehnologije iako bismo verovatno umeli da napravimo avion.

Nedavno je SANU izradila jako kvalitetan materijal koji predstavlja neki vid strategije energije, klime, vodonika, ali profesor Jovović ocenjuje da se ni u tim, kao ni u mnogim sličnim dokumentima ne vidi gde želimo da vidimo Srbiju 2050. godine. Kako kaže, možda to ne treba da bude jedan dokument, ali ključno je da znamo kakvo je to društvo u kojem Srbija želi da živi 2050. Kakvo je to društvo demokratski i demografski, koje su to privredne grane koje ima smisla razvijati? I da se izvede matematički račun. Po jednima od poljoprivrede možete da živite kao Švajcarska, a po drugima ne možete.

– Ta vrsta poljoprivrede (koju imamo) ne može da doprinese BDP toliko da bi se podigao ekonomski nivo. Ne može bez industrije drugog tipa. Poljoprivreda sa prehrambenom industrijom je najveći zagađivač voda, oko 80 odsto. Nama poljoprivreda deluje bezopasno, a organska zagađenja od nje na duži rok uništavaju vodotokove. Organsko zagađenje troši kiseonik. Opasnije je od hemikalija na duži rok.

Postoji i veoma obiman dokument SANU iz 2014. godine o mogućim strategijama razvoja. Analizirane su sve oblasti koje biste mogli da zamislite, ali to i dalje nije dokument koji je sprovodljiv, nema akcioni plan, nego razmatra mogućnosti. Nije mu to ni bila ideja, ali taj zbornik znanja niko ne želi da koristi. To je državni posao na nivou vlada. Problem je ako nova vlada menja prethodnu strategiju tek zato što nije njena. Možda zvuči kao utopija, ali strategije ne smeju da imaju komponentu privatnog interesa, nego da društveni interes bude jači od ličnih i partijskih interesa.

Mi nismo jedina zemlja koja daje subvencije investitorima. Daju ih i u Britaniji. Ne verujem da neko sa strane hoće Srbiji da nametne prljavu tehnologiju. Svuda je sve isto, to je globalizacija. Radnje u Moskvi su iste kao u Parizu. Period 1990-2000. nas puno košta, jer su tada u Evropi doneti ključni razvojni dokumenti i ključni u oblasti zaštite životne sredine, a postavljene osnove borbe protiv klimatskih promena, od kojih sada vidimo ozbiljnije rezultate. Imamo uvek želju da uradimo nešto drugačije nego svet, a to najčešće nije korisno.

A svet je krenuo putem ugljeničke neutralnosti, kako bi ograničio rast atmosferske temperature i izbegao nepovratne promene do 2100. godine. Evropa namerava da bude karbonski neutralna 2050. godine, a do 2030. godine joj je potrebno smanjenje emisije gasova sa efektima staklene bašte za 55 odsto. Dramatične promene očekuju se u sektoru energetike. Nafta, gas i ugalj trebalo bi da budu zamenjeni obnovljivim izvorima energije. Nova nemačka vlada planira da pogasi sve termoelektrane u narednih desetak godina.

– Veliko je pitanje kojom brzinom će se to desiti. Energetska kriza je sada to poremetila. Svetski klimatski UN samit COP26 po meni nije bio neuspešan jer je definisao neke želje i zahteve, a takođe je napravio nekoliko bitnih akcija i inicijativa koje su potpisane u okviru samita. I kraj uglja, inicijativa u kojoj je 160 zemalja, i metanska inicijativa, kao i inicijativa za novu poljoprivredu. Ozbiljni igrači na ekonomskom planu su se priključili akcijama.

Svaka zemlja mora da napravi svoj plan razvoja. Pomerili su se ključni aspekti i ne deluje mi da tu ima velikog odstupanja. Nuklearna energija je aktuelizovana kao potencijal, ali budućnost su obnovljivi izvori energije i vodonik. Izvesno je da neke stvari deluju suludo. Treba da proizvedete struju iz vetra, koja treba da se koristi za elektrolizu vodonika, da biste vodonik koristili kao gorivo. Taj lanac deluje komplikovano, ali je izvesno da mi u stvari sada prisustvujemo novoj industrijskoj revoluciji, jer kao što je 19. vek bio vek čelika, 20. vek uglja i nafte i gasa, ovo je vek nove tehnološke revolucije. Stvari se dešavaju velikom brzinom. Pre 10 godina električne automobile vozili su samo najbogatiji ljudi na svetu, a danas ogroman broj običnog sveta u Evropi, Aziji i Americi.

Autor: Vladimir Jokanović

Tekst je objavljen u novogodišnjem broju štampanog izdanja Biznis.rs