SRBIJA ZEMLJA VINA Razaranje tradicije i obnova KOLUMNA ALEKSANDRA VASIĆA

U Srbiji, danas, možete naći najrazličitije stilove vina, od internacionalnih i domaćih sorti grožđa, dvadesetak vinarija proizvodi penušava vina, stigle su i gruzijske amfore pa imamo i tzv „oranž vina“, vinari sve češće pričaju o biodinamičkom gajenju loze i o prirodnim vinima. Svega ima samo nedostaje vinograda.

Može li Srbija u dogledno vreme da dosegne cilj zadat u naslovu ovog teksta teško je predvideti, jer koliko god da je ohrabrujućih faktora, možda je još i više onih obeshrabrujućih.

Košmarni mamurluk

Vinarstvo i vinogradarstvo su na ovim prostorima potpuno devastirani socijalističkim pristupom ovoj grani privrede. Proizvodnja industrijskih, kombinatskih vina, forsiranje količine na račun kvaliteta i nepoverljivost komunističke ideologije prema privatnim preduzetnicima razorila je vinarstvo u Srbiji, koje je pre Drugog svetskog rata pokazivalo znake napretka. Čuvena je anegdota da su se vinogradari socijalističke epohe hvalili da im grožđe rodi i do sedam kilograma po čokotu. Ako znamo da rod za vrhunsko vino treba da bude sveden na kilogram, možda kilogram i po po čokotu, onda je jasno da industrijska proizvodnja nije mogla da iznedri ništa dobro. Špricer vina, banatski rizlinzi i druge glavobolne tekućine učinili su da široka populacija izbegava vino. Tipične priče su opijanje na ekskurzijama ili maturama, uz povraćanje i višednevnu glavobolju, pa je logično da su široke mase izbegavale vino i okretale se žestokim pićima i pivu.

Nije tako baš bilo u svim delovima SFRJ, u delovima Hrvatske, naročito u Dalmaciji, u Sloveniji, Hercegovini i Makedoniji tradicija je nadjačala ideologiju, pa su se tamo proizvodila vina koja je bilo moguće piti, bar bez ozbiljne opasnosti po zdravlje.

Devedesete godine prošlog veka Srbija je „prespavala“, a tada se širom sveta desio ozbiljan uzmah vinarstva. Nije više samo Francuska imala vrhunske vinarije i vino, pojavio se Novi svet: Kalifornija, Oregon, Čile, Australija, Novi Zeland, Južna Afrika. U Evropi su se priključile Italija i Španija. Vino je postalo tema intelektualnih razgovora, znanje iz te oblasti postalo je deo opšte kulture, a proizvodnja vrhunskih vina veoma unosno zanimanje. Dok smo se mi u Srbiji držali socrealistički dizajniranih stolovača, sve više ljudi u svetu je vrtelo lepe vinske čaše i u njih guralo nos u poteri za mirisima. Izdužene šampanjske flaute zamenile su stare, široke čaše za penušavce, pravljene, kako kaže legenda, po modelu grudi Marije Antoanete.

Sa mrtve tačke

Pokretači novog talasa vinarstva u Srbiji počeli su krajem prošlog i početkom ovog veka da proizvode drugačija vina od onih kombinatskih. Bili su to Božidar Aleksandrović, Miodrag Mija Radovanović, Miroslav Kovačević. Držali su se internacionalnih, pretežno francuskih sorti, pa kad u Srbiji kažete šardone onda se misli na onaj Kovačevićev, kada kažete kaberne dodaje se Radovanović, dok je Aleksandrović poznat po „Trijumfu“. Smatra se da svako vino treba da ima i svoju priču, a priča o receptu „Trijumfa“ koji je iz SAD poslao nekadašnji podrumar kralja Aleksandra Živan Tadić lansirala je to vino vinarije Aleksandrović, inače pretežno sovinjon blan uz 15 posto pino blana i rizlinga. Župljani predvođeni Mićom Minićem, Gagom Ivanovićem, Milanom Spasićem i braćom Rajković sačuvali su tradicionalne srpske sorte prokupac i tamnjaniku i od njih počeli da prave moderna vina.

Pokretači su nabavili savremenu opremu za vinifikaciju, dobijena su tehnički ispravna vina, ali vinograde je tek trebalo saditi. Srbija nije mogla da postane zemlja vina, praveći ga od grožđa iz Makedonije. Sa druge strane, posle ozbiljnih ulaganja u sadnju vinograda (do 15.000 evra po hektaru) trebalo ih je sačekati nekoliko godina da stignu na rod. To još jednom pokazuje koliko je vinarstvo i vinogradarstvo ozbiljan biznis, za koji je neophodno mnogo novca, znanja i strpljenja.

U ovom trenutku u Srbiji ima 6.614 hektara registrovanih vinograda, što je višestruko manje od komšija u Hrvatskoj, Sloveniji, pa i Makedoniji. Politička volja da se podrži podizanje novih zasada postoji, a u značajnoj meri na to utiče i činjenica da predsednik Srbije Aleksandar Vučić poznaje, razume i voli vino.

Formiran je Savez vinara i vinogradara Srbije, angažovana ozbiljna konsultantska firma „Horvat“ da pripremi nacrt Strategije razvoja, u pripremi je Zakon, a moglo se čuti da će država pomoći vinare sa 300 miliona evra. Ipak, pandemija korona virusa je čitavu priču dovela u stanje hibernacije. Iako su ostali bez najznačajnijih prihoda (restorani i izvoz) neki vinari su ipak sadili vinograde i ovog proleća (znam pouzdano za vinariju „Doja“ iz Toplice). A kada ćemo stići do projektovanih 25 – 30.000 hektara videćemo.