Gde holivudski studiji love mlade talente, i zašto?

Sundance filmski festival osnovan je još 1978. godine od strane velike holivudske glumačke zvezde Roberta Redforda, odnosno njegove kompanije Wildwood. Prvobitni cilj je bio promovisanje američke nezavisne filmske produkcije, dakle onih dela koja nisu nastala pod pokroviteljstvom nekoliko najvećih filmskih kompanija koje su u to vreme vladale Holivudom.

U međuvremenu je osnovan i Sundance Institute, koji pruža podršku daljem školovanju i promociji mladih talenata – pre svega reditelja i scenarista. Što se tiče samog festivala, on je u svoje programe uvrstio i nezavisnu ili takozvanu artističku produkciju iz celog sveta.

Časopisi Variety i Hollywood Reporter pisali su nedavno o tome koliko je Sundance u poslednje vreme postao unosan izvor talenata za velike producentske kuće. Međutim, taj trend nije nov, već seže unazad najmanje dvadeset, ako ne i trideset godina.

Velike kompanije ponekad – a sve češće – pribegavaju raznim trikovima kako bi umanjili troškove svojih basnoslovno skupih blokbaster produkcija. Jedna od takvih opcija podrazumeva i angažovanje filmskih kreatora koji se još uvek nisu etablirali na najvećoj sceni, naravno sa značajno umanjenim platama nego što bi to bio slučaj da su umesto njih pozivani autori sa čuvene “A liste”. Kako bi donekle umanjile svoje rizike, one se odlučuju za mlade filmadžije koji su skrenuli pažnju na svoj rad upravo na Sundance festivalu.  

Primera je zaista mnogo: Keri Fukunaga (Cary Joji Fukunaga), reditelj poslednjeg i još uvek neprikazanog nastavka o Džejmsu Bondu i serije “True detective” ponikao je iz programa za razvoj režisera Directors Lab u okviru Sundance festival, gde je i predstavio svoj prvi dugometražni film “Sin Nombre” 2006. godine; Pol Tomas Anderson (Paul Thomas Anderson), veliki miljenik holivudskih kritičara i autor oskarima nagrađenog “There Will Be Blood”; Daren Aronofski (Darren Aronofsky) je debitovao na Sundance 1998. godine; Meksikanac Alfonso Kuaron (Alfonso Cuarón) je učestvovao u školovanju mladih reditelja na Sundanceu još davne 1993. godine, pre nego što je režirao kultni “Y Tu Mamá También”, avanture Harija Potera ili oskarom ovenčani “Gravity”; takođe i bračni par Džonatan Dejton (Jonathan Dayton) i Valeri Feris (Valerie Faris), koji su na pomenutom festivalu prikazali svoje delo “Little Miss Sunshine”…

Ako se tome dodaju još imena Kolina Trevorova (Colin Trevorrow), Džejmsa Gana (James Gunn) ili braće Ruso (Russo brothers) koje je kompanija Disney za potrebe snimanja nastavaka Ratova zvezda i Marvelovog univerzuma “pokupila” na propratnim ili sličnim manifestacijama, dobija se impresivna lista imena koja, u kreativnom smislu, oblikuju trendove modernog Holivuda.

Po sličnom principu, pre 32 godine Tim Barton (Tim Burton), autor iščašenih, ali ne i dovoljno komercijalno prihvaćenih filmova, dobio je zadatak da režira prvi deo sage o Betmenu (Batman), koji je izvan svih očekivanja tada zaradio 650 miliona dolara širom planete – odnosno 1,36 milijardi mereno današnjim dolarima. To je Bartona odmah vinulo u filmska nebesa, a već za sledeći film mogao je da traži potpunu kreativnu kontrolu i mnogo veći honorar.

Trevorov, Gan i braća Ruso su za svoja prva dela za kompaniju Disney dobili honorare u iznosima od nekoliko stotina hiljada dolara bruto, ali kada su se njihovi filmovi dokazali na blagajnama, već sledeći put su mogli da se nadaju multimilionskim zaradama. Variety piše i da su oni potpisivali ugovore o nastavku saradnje, sa ugrađenim klauzulama o rastućoj plati tokom nekoliko godina i posle više snimljenih filmova.

A s druge strane, ako se pokaže da je “dodir” mladih filmskih umetnika previše umetnički, ili izvan mejnstrim očekivanja bogatih poslodavaca, oni uvek mogu da se okrenu velikom tržištu i ponovo počnu da pročešljavaju nezavisne filmske festivale.