STRAH KAO GLOBALNA STRATEGIJA UPRAVLJANJA MASAMA Savremeni svet je svet nesigurnosti, kaže psihoterapeutkinja dr Bubera

Pandemija korona virusa mnoge je ostavila bez posla ili uticala na njihovo poslovanje. Ljudi koji su u biznisu imaju mnogo izazova sa kojima moraju da se suoče, pa otuda ne čudi što mnogi osećaju veliki strah, a samim tim i veliki stres koji utiče na njihove živote.

„Savremeni svet je svet nesigurnosti. Svet je bio nesiguran i u prošlosti, samo na sasvim druge načine. Ranije nismo bili sigurni da li ćemo preživeti rat, glad, bolesti tome slično, a sada se strah, čini mi se, koristi kao globalna strategija upravljanja masama“, ističe lekar specijalista psihijatrije i psihoterapeut dr Aleksandra Bubera.

Ona objašnjava da kada su ljudi uplašeni, u smislu da se boje za svoju egzistenciju, što je, kako dodaje, sada zapravo manje realno nego pre jednog veka, u smislu da možemo u svakom trenutku postati žrtve neizlečivih bolesti ili gladi, onda sve drugo pada na listi prioriteta i ljudi se bave samo osnovnim potrebama.

„Tek kada one (potrebe) budu zadovoljene, počinjemo da se bavimo kvalitetom života i svojim nezadovoljstvom u vezi neispunjenih želja. Tako da, ukoliko ste u stanju da iskreirate stalnu atmosferu straha i nesigurnosti da će osnovne potrebe ostati nezadovoljene, odnosno, ukoliko su ljudi stalno u strahu da će ostati bez izvora prihoda, a samim tim i da neće biti u stanju da zadovolje svoje osnovne potrebe i potrebe svoje porodice, onda se neće baviti svim ostalim stvarima“, naglasila je Bubera.

Kada se želje pretvaraju u potrebe

Primećuje da se tu može dodati i još jedna strategija, a to je da se želje, odnosno, ono što se ne mora radi preživljavanja, „pretvara“ u potrebe, i onda su ljudi uplašeni ne samo kada su stvarno u riziku da ne mogu da ispune svoje potrebe, već i želje za koje veruju da su potrebe. 

„U relanosti, kada ne možemo da zadovoljimo neke naše želje adekvatno osećanje je frustracija, a ne strah. Ali i to je poznato odavno, i nije ništa novo i  izraženo je u narodnoj izreci „Da Bog da imao, pa nemao“. Pored svega ovoga,  postoje velike individualne razlike u nečemu što zovemo „bazična sigurnost“ i to je opet jedan termin iz razvojne psihologije“, priča naša sagovodnica.

Osećaj sigurnosti u poslovnom svetu

Bazična sigurnost je, kako ističe, nešto što steknemo u većoj ili manjoj meri, ili ne steknemo iz našeg najranijeg odnosa sa našim roditeljima, u početku obično sa majkom. Navodi da i osobe koje su stekle tu bazičnu sigurnost, kasnije lakše nadograđuju sve ostale vrste sigurnosti na nju, nego osobe koje nisu imale priliku da je steknu.  

„Takođe, dalji sticaj okolnosti u životu veoma utiče na to da li se osećamo sigurni ili ne. Istraživanja su pokazala da će deca majki koje su bile opuštenije i bolje zaštićene i snabdevene od dece majki koje su bile stalno pod stresom, u strahu da neće imati dovoljno resursa, biti u značajnoj prednosti kasnije u životu prilikom stresnih situacija“, naglasila je psihoterapeutkinja.

Samopouzdanje se stiče od malena

Dodaje da od mnogo faktora zavisi i sticanje samopouzdanja – kao što i sama reč govori, samopouzdana osoba se pouzdaje u sebe da može da izađe na kraj sa problemima da ih savlada i rešava na kreativan način, bilo da su to problemi u sferi posla, ljudskih odnosa ili u nekoj drugoj sferi.  

„Osobe koje su roditelji trenirali da stiču radne navike, da ne odustaju čim ne mogu da reše neki problem, da tolerišu frustraciju, da budu uporne u sticanju novih znanja i veština i starali se da njihova deca napreduju najčešće u zoni naprednog razvoja, podsticale njihovu kreativnost ne ograničavajući je, ali učeći ih šta se sme, a šta ne sme, šta je opasno i zbog čega, a sa čim se možemo slobodno poigravati i do koje mere, obično tokom školovanja steknu sve potrebne „alate“ za sigurnost i samopouzdanje. Naravno ovome mogu doprineti i škola i sport i još neki korektivni ili doprinoseći faktori“, objasnila je Bubera.

Ona ističe da ukoliko je osoba imala roditelje koji su je zanemarivali, zlostavljali, prezaštićavali ili razmazili, onda ona najčeće ne razvija samopouzdanje, već nesigurnost koju kompenzuje na razne načine, koji nisu dovoljno funkcionalni u radnom i socijalnom okruženju.

„I pored nepovoljnih okolnosti, neke osobe ipak uspeju da razviju samopouzdanje, ali mnogo u manjem procentu nego ako su okolnosti optimalne. Tako da na kraju, ako se dve osobe nađu u jednako nesigurnoj situaciji, sigurnije će se osećati osoba koja je samopouzdana, nego osoba koja veruje da rešenja i sigurnost moraju doći od strane drugih ljudi, a rezultati rešavanja nastale krize će to i potvrđivati, jer je verovatnije da će samopouzdana osoba biti proaktivnija od osobe koja pasivno čeka rešenja od strane drugih ljudi ili okolnosti, jer ne veruje da sama ima sposobnost da nastalu situaciju reši“, smatra ona.

Racionalan i iracionalan strah

Nema neke velike razlike u tome kako „nastaju“ strahovi u vezi sa poslom kada to poredimo sa bilo kojim drugim strahovima, objašnjava naša sagovornica i kaže da strahovi ne „nastaju“, već smo mi ti koji se plašimo. 

„Svi strahovi mogu da se podele na racionalne i iracionalne, kao i adekvatne i neadekvatne. Racionalni strahovi su oni za koje postoje argumenti da postoji ili se dešava nešto što nas ugrožava ili mi sami radimo nešto što nas može ugroziti. Iracionalni strahovi nemaju uporište u realnosti, odnosno, ne postoji stvaran razlog da se nečega bojimo, jer ne postoji ništa što nas realno ugrožava“, ističe Bubera.

Zato kaže da su iracionalni strahovi stoga neadekvatni, jer ne ispunjavaju svoju osnovnu evolutivnu funkciju, a to je da pobegnemo od nečega što nas ugrožava, a nad čim nemamo kontrolu. 

„S druge strane racionalan strah je adekvatan samo ako ispunjava još jedan kriterijum, a to je da intenzitet straha odgovara stepenu opasnosti kojoj smo izloženi. Međutim, mi nismo uvek u stanju da razlikujemo racionalne od iracionalnih strahova, a ponekad, čak i kada jesmo i zaključimo da je strah iracionalan, to i dalje ne znači da možemo da ga savladamo“, ističe psihoterapeutkinja.

Dodaje da postoje razne vrste straha – strah, zabrinutost, trema, strepnja (anksioznost), panika, užas i neke od njih su tipični samo za ljudsku vrstu.

„Kada sve ovo primenimo u sferi posla ili biznisa, onda možemo da zaključimo da se uplašimo ili onda kada procenimo da nas naš ili nečiji tuđ poslovni potez, situacija ili razvoj događaja ugrožavaju ili bi nas mogli ugroziti. Isto tako, anksiozni smo kada shvatimo da zadatak ili problem koji treba da rešimo prevazilazi sposobnosti koje u toj sferi imamo“, primećuje Bubera.

Kao primer navodi i to što smo u panici kada procenimo da je situacija alarmantna i da je ostalo jako malo vremena pre nego što se desi neka poslovna katastrofa, ili imamo tremu kada se plašimo procene publike/poslovnih partnera da ono što prikažemo neće zadovoljiti njihova očekivanja. 

„U svim ovim slučajevima, naša procena može biti racionalna, odnosno, zaista postoje objektivni razlozi i argumenti za takvu procenu, a isto tako može biti i iracionalna – da nema zaista razloga za strah, ali smo svejedno uplašeni. Takođe, ukoliko postoje objektivni razlozi za strah, ali se mi bojimo mnogo više ili mnogo manje nego što je to u skladu sa situacijom, taj strah će, kao i u slučaju kada je iracionalan, biti  – neadekvatan“, konstatuje naša sagovornica.