Alternativni vid finansiranja osvaja Evropu

Back leverage, model kreditiranja koji je obavno uobičajen u SAD, a poslednjih godina doživljava snažan rast u Evropi, jeste finansijska struktura u kojoj banka i fond privatnog duga zajednički kreditiraju posebno namensko preduzeće (SPV), koje zatim odobrava zajam investitoru ili developeru. Banka u toj konstrukciji obezbeđuje stariji i sigurniji deo duga, dok fond preuzima rizičniju, podređenu tranšu.

Banke za ovakve plasmane moraju da izdvoje znatno manje regulatornog kapitala nego kod klasičnih kredita, što im omogućava povratak na tržište finansiranja nekretnina bez većeg bilansnog opterećenja, prenosi Bloomberg.

Razlog za sve veću popularnost ovog modela kreditiranja je kombinacija strožih bankarskih propisa uvedenih nakon finansijske krize i sve veće uloge nebankarskih kreditora. U prazninu koju su ostavile banke ušao je privatni kredit, a back leverage je postao mehanizam koji povezuje ova dva sveta.

U praksi, ovaj vid finansiranja se sve češće koristi za velike i složene projekte komercijalnih nekretnina, posebno u Londonu i drugim glavnim evropskim tržištima. Banke tako zadržavaju kontrolu nad najsigurnijim delom duga, dok fondovi privatnog kapitala dobijaju priliku da povećaju prinose u sve konkurentnijem okruženju.

Prema procenama tržišnih udruženja, banke u Evropi već imaju najmanje nekoliko desetina milijardi evra plasmana vezanih za back leverage, a većina institucija koje su ušle u ovaj segment planira dalje širenje. U posao su uključene i velike međunarodne banke, često u partnerstvu sa specijalizovanim fondovima privatnog duga.

Međutim, nagli rast ovog modela otvara i nova pitanja. Kako konkurencija jača, marže na zajmove se smanjuju, a pojedini kreditori su spremni da ublaže zaštitne mehanizme koji su ranije smatrani standardom. Kritičari upozoravaju da to može dovesti do rasta rizičnosti kredita i viših odnosa duga prema vrednosti nekretnina.

Regulatori za sada smatraju da je tržište back leveragea još premalo da bi predstavljalo sistemski rizik, ali priznaju da nemaju potpuni uvid u razmere i strukturu tih plasmana. Dodatna nepoznanica je kako bi fondovi privatnog duga reagovali u slučaju ozbiljnijeg tržišnog šoka, budući da mnogi od njih još nisu prošli test velikog pada cena nekretnina.

Ako bi došlo do većeg talasa neplaćanja, fondovi bi mogli biti primorani da traže dodatni kapital od investitora, što bi potencijalno izazvalo pritiske na likvidnost širom finansijskog sistema. Upravo zbog toga, back leverage se sve češće opisuje kao efikasan, ali i potencijalno rizičan alat – instrument koji je pomogao da se tržište nekretnina ponovo pokrene, ali koji bi u nepovoljnim okolnostima mogao postati nova slaba tačka evropskog finansijskog sistema.