Koja sve ograničenja postoje pri transferu novca iz Srbije u inostranstvo?

U svetu globalizovane ekonomije transfer novca između Srbije i inostranstva postaje sve učestalija pojava – bilo da je reč o poslovnim transakcijama, platama zaposlenih, investicijama ili privatnim doznakama. Ipak, ovaj proces nije potpuno slobodan i podložan je određenim pravilima i ograničenjima koja propisuju zakoni o spoljnotrgovinskom i deviznom poslovanju.

Transfer novca između Srbije i drugih zemalja reguliše nekoliko pravnih akata, od kojih su najvažniji Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju i Zakon o deviznom poslovanju.

“Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju definiše promet robe i usluga između domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica. Ovaj zakon omogućava pravni okvir za međunarodnu trgovinu, uključujući i plaćanja između učesnika u trgovinskim transakcijama. Zakon o deviznom poslovanju dodatno precizira uslove pod kojima se može vršiti transfer novca između rezidenata i nerezidenata. Prema ovom zakonu, sve transakcije spadaju u jednu od dve glavne kategorije: tekući poslovi i kapitalni poslovi”, objašnjavaju advokati kancelarije Stojković Advokati.

Tekući poslovi obuhvataju transakcije koje ne uključuju promenu vlasništva nad kapitalom. To znači da se novac prenosi kao deo redovnog poslovanja, bez dugoročnih ulaganja.

Među najčešćim tekućim poslovima su: plaćanja za uvoz robe i usluga, plate zaposlenih koji rade u inostranstvu, isplate po ugovorima o radu ili autorskim ugovorima, kao i refundacije troškova putovanja i poslovnih angažmana.

Prema članu 10. Zakona o deviznom poslovanju, plaćanja i naplaćivanja po tekućim poslovima su slobodna, osim u slučajevima kada su specifično ograničena zakonom.

Kada dolazi do prenosa kapitala?

Za razliku od tekućih poslova, kapitalni poslovi uključuju transfer novca sa namerom ulaganja i dugoročnog finansiranja. Prema rečima advokata, to se može odnositi na direktne investicije u preduzeća u Srbiji ili inostranstvu, zatim na kupovinu akcija ili udela u kompanijama, dokapitalizaciju firmi, kao i na ulaganja u nekretnine izvan Srbije.

“Ove transakcije su, generalno, dozvoljene, ali podložne određenim kontrolama. Na primer, investicije koje uključuju kupovinu više od 10 odsto kapitala ili glasačkih prava u nekom preduzeću podrazumevaju posebne procedure i nadzor od strane Narodne banke Srbije”, navode iz kancelarije Stojković.

Iako su mnoge transakcije između Srbije i inostranstva slobodne, postoje određeni slučajevi kada transfer može biti ograničen ili čak zabranjen. Najčešći razlozi za ograničenja uključuju sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, kada su banke u obavezi da prijave sumnjive transakcije i mogu privremeno blokirati ili odbiti transfer ako postoji sumnja na ilegalne aktivnosti.

Tu su i ograničenja na osnovu međunarodnih sankcija – Srbija se pridržava određenih međunarodnih sankcija, što znači da su transakcije prema određenim zemljama, kompanijama ili pojedincima zabranjene.

Jedan od razloga su administrativne greške i nedostatak dokumentacije. U nekim slučajevima, transfer može biti privremeno zaustavljen ako banka zahteva dodatnu dokumentaciju kako bi potvrdila zakonitost transakcije.

Narodna banka Srbije donosi posebna uputstva i propise koji preciziraju kako se obavlja platni promet sa inostranstvom, uključujući i šifarnik osnova naplate, plaćanja i prenosa. Ovaj šifarnik sadrži tačne kodove i kategorije prema kojima se transakcije klasifikuju, čime se omogućava preciznija kontrola i usklađenost sa zakonskim regulativama.

Poreski tretman isplate dividende fizičkom licu

Advokati ističu i da u svetu međunarodnih finansija pitanje oporezivanja dividendi između država često može delovati komplikovano. Konkretno, kada srpska kompanija isplaćuje dividende fizičkom licu koje je rezident, na primer, Nemačke, važno je znati koja država ima pravo da naplati porez i po kojoj stopi.

Prema Zakonu o porezu na dohodak građana (ZPDG), dividende i učešće u dobiti smatraju se prihodom od kapitala i podležu oporezivanju po stopi od 15 odsto. To znači da srpske kompanije prilikom isplate dividendi fizičkim licima – nerezidentima (u ovom slučaju, rezidentima Nemačke) moraju obračunati i obustaviti ovaj porez pre nego što isplate sredstva.

Međutim, kada se radi o međunarodnim transakcijama, nacionalni zakoni nisu jedini faktor koji određuje kako će se dividende oporezovati. Srbija i Nemačka imaju potpisan Ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, koji dodatno precizira kako se oporezuju prihodi ostvareni između ovih država.

“Srbija primenjuje Ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa Nemačkom koji datira još iz vremena SFR Jugoslavije i koji je na snazi od 1. januara 1989. godine. Ovaj ugovor ima ključnu ulogu u određivanju poreskih obaveza kada srpske firme isplaćuju dividende nemačkim rezidentima. Član 8. ovog ugovora jasno propisuje da Srbija ima pravo da oporezuje dividende isplaćene nemačkim rezidentima, ali je poreska stopa ograničena na 15 procenata”, objašnjavaju advokati.

Oni dalje navode primer jednog srpskog preduzeća koje donosi odluku da isplati dividendu u iznosu od milion dinara svom osnivaču koji je rezident Nemačke. Budući da je isplatilac rezident Srbije, na isplatu se primenjuje Zakon o porezu na dohodak građana, kao i ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Sledeći korak je da isplatilac proverava da li je primalac dividende dostavio potvrdu o rezidentnosti koju izdaju nemačke poreske vlasti (što je neophodno za primenu ugovora). Pre isplate kompanija zadržava i plaća porez po odbitku u visini od 15 odsto, što iznosi 150.000 dinara.

Neto iznos dividende koji se isplaćuje primaocu nakon odbitka poreza iznosi 850.000 dinara.

Nakon što je porez plaćen u Srbiji, primalac dividendi može u Nemačkoj koristiti kredit za plaćeni porez kako ne bi bio dvostruko oporezovan po nemačkim poreskim propisima.