Kriterijumi za određivanje prometa dobara po ugovoru o lizingu

U novom Pravilniku o porezu na dodatu vrednost, koji je na snazi od 1. januara 2025. godine, određeni su i kriterijumi kada predaja dobara u okviru ugovora o lizingu postaje promet dobara.

Prema propisima, ugovor o lizingu je poseban oblik ugovora kojim se daju na korišćenje pokretne ili nepokretne stvari, na određeni vremenski period. Posebna karakteristika ovog dokumenta je to što ga nijedna od ugovornih strana ne može jednostrano raskinuti, pod uslovom da se poštuju ugovorne obaveze.

Takav ugovor se smatra ugovorom o lizingu samo ako ispunjava specifične kriterijume utvrđene zakonom i podzakonskim aktima.

Ugovori o lizingu mogu se podeliti na dva osnovna tipa. Prvi su ugovori sa potpunom isplatom – kada je ukupna vrednost minimalnih plaćanja za lizing jednaka ili veća od fer tržišne vrednosti predmeta lizinga. Kod ovih ugovora, sadašnja vrednost minimalnih plaćanja za lizing na početku ugovora mora biti veća ili jednaka ukupnoj fer vrednosti predmeta lizinga.

Na primer, ako vrednost stambene zgrade u trenutku sklapanja ugovora iznosi 100.000 evra, minimalna plaćanja primaoca lizinga moraju iznositi najmanje 100.000 evra tokom trajanja ugovora.

Drugi tip su ugovori sa delimičnom isplatom – kada je vrednost minimalnih plaćanja manja od fer vrednosti predmeta lizinga, ali postoje dodatni uslovi koji ovaj ugovor čine lizingom u smislu zakona.

Prema pravilniku, ugovor se smatra ugovorom o lizingu ako primalac ima pravo da otkupi predmet lizinga nakon isteka osnovnog perioda. Takođe, mora biti ispunjen uslov da osnovni period trajanja ugovora prevazilazi 80 odsto uobičajenog veka trajanja predmeta, kao i da primalac ima pravo da produži ugovor pod sličnim uslovima.

Ovi parametri osiguravaju da se trajanje ugovora pravilno uklapa u ekonomski vek predmeta, čime se obezbeđuje pravna sigurnost i transparentnost.

Propisi koji definišu kada se predaja dobara u lizingu smatra prometom dobara imaju značajan uticaj na poslovnu praksu i oporezivanje.

“Oni osiguravaju da se svaka transakcija pravilno klasifikuje, što je od ključne važnosti za obračun poreza na dodatu vrednost (PDV). Pored toga, jasno definisani kriterijumi doprinose smanjenju rizika od sporova između ugovornih strana”, navodi se u Pravilniku.