Da li srpska ekonomija pati od „holandske bolesti“?

“Holandska bolest” je ekonomski fenomen u kojem veliki priliv kapitala u jedan sektor („boom“ sektor) dovodi do jačanja (apresijacije) domaće valute i odvlačenja resursa (radne snage i kapitala) iz drugih delova privrede, što zajedno vodi poskupljivaju izvoza i padu međunarodne konkurentnosti ključnih izvoznih sektora. Ovaj proces smatra se „bolešću“ ukoliko “boom” sektor nema jednako poželjne efekte na razvoj celokupne privrede, ocenjuje Lazar Ivanović, ekonomista Centra za visoke ekonomske studije (CEVES).

Termin potiče iz Holandije, koja je nakon otkrića velikih rezervi prirodnog gasa 1959. godine počela masovno da ga eksploatiše i izvozi. Nagli priliv deviza ojačao je holandski gulden, što je poskupelo industrijski izvoz dok je ekstraktivna industrija povukla resurse iz drugih sektora koji su počeli da stagniraju ili opadaju.

Danas se pojam koristi šire – nije vezan samo za otkriće resursa, već i za nagle prilive deviza podstaknute netržišnim mehanizmima poput razvojne pomoći ili stranih direktnih investicija.

„U Srbiji se simptomi mogu videti kroz realnu apresijaciju dinara: realni efektivni devizni kurs prema evru od 2017. konstantno opada, što znači da dinar jača i to snažnije nego u gotovo svim zemljama Centralne i Istočne Evrope (izuzev Češke). Mehanizam je sledeći: iako se nominalni kurs ne menja već godinama, pošto je inflacija u Srbiji viša od inflacije u evrozoni, to znači da troškovi u Srbiji rastu brže nego u inostranstvu. Posledica je da strani kupci za isti iznos evra dobijaju manje robe ili usluga iz Srbije nego ranije, što znači da izvoz postaje skuplji. Prema tome, da bi izvoz bio jednako konkurentan, produktivnost mora da se poveća za nivo realne apresijacije. Međutim, produktivnost ključnih izvoznih industrija poput prerađivačke u Srbiji ne raste, naprotiv, poslednjih godina realno opada ili stagnira“, navodi ekonomista CEVES-a.

Lazar Ivanović napominje da ovakva kombinacija – jačanje valute bez rasta produktivnosti, čini srpske izvozne proizvode manje konkurentnim na međunarodnim tržištima, jer proizvođači moraju ili da podignu cene (i rizikuju gubitak tržišta) ili da prihvate niže marže.

„Realno jačanje dinara, uz pad odnosno stagnaciju produktivnosti prerađivačke industrije, već ukazuje na elemente ‘holandske bolesti’. Tome treba dodati i kretanje plata: bruto zarade u građevinarstvu i nekretninama od 2012. godine znatno su se približile proseku zemalja Centralne i Istočne Evrope, dok su u prerađivačkoj industriji gotovo stagnirale (sa 62 odsto proseka CIE u 2012. na tek 63 odsto u 2024).

Na kraju, kao kontrast stagnaciji produktivnosti i zarada u razmenljivim izvoznim sektorima, imamo rast cena nerazmenljivih usluga. Nerazmenljive usluge su one koje se proizvode i konzumiraju lokalno i ne mogu se lako izvoziti (stanovanje, lične usluge, ugostiteljstvo). Njihove cene se formiraju isključivo na domaćem tržištu i osetljive su na lokalne troškove i tražnju. Rast njihovih cena ubrzava realnu apresijaciju, što dodatno pogoršava konkurentnost razmenljivih sektora“, objašnjava Ivanović u svojoj analizi.

On navodi da u Srbiji ne govorimo o udžbeničkom primeru „holandske bolesti“, jer ovo nije posledica otkrića prirodnih resursa. Umesto toga, u pitanju je rezultat svesne državne politike koja razvoj zasniva gotovo isključivo na privlačenju stranih direktnih investicija (SDI).

„Ta politika ne bi nužno morala da ima negativne posledice, da postoji jasna i utemeljena prioritizacija investicija koje se privlače. Međutim, poslednjih godina – naročito posle pandemije COVID-19 – ogroman priliv SDI odlazi u ‘boom’ sektore poput rudarstva i nerazmenljivih sektora (građevinarstvo, nekretnine), koje imaju ograničene razvojne efekte, dok prerađivačka industrija (pogotovo njeni napredniji sektori) gubi na značaju“, ističe se u analizi.

Dodatne pritiske na jačanje dinara stvaraju i drugi izvori deviza: rast zaduživanja države u inostranstvu (veći udeo spoljnog duga u ukupnom dugu) i rast doznaka iz dijaspore, koje poslednjih godina čak premašuju priliv SDI. U zbiru, ovi faktori generišu snažan višak ponude deviza i održavaju konstantan pritisak na apresijaciju domaće valute.

„U javnosti se često može čuti teza da je kurs dinara veštački održavan i da bi, bez intervencija NBS, dinar zapravo oslabio. Podaci govore suprotno. Rast deviznih rezervi NBS – i u apsolutnom iznosu i kao udeo u BDP-u – jasno pokazuje da je centralna banka aktivno kupovala devize, sprečavajući da dinar još snažnije apresira. Pored toga, analiza kamatnog diferencijala između depozitne stope NBS i depozitne stope ECB pokazuje dugoročan pad, što znači da hartije od vrednosti denominirane u dinarima nisu nudile veće prinose od onih u evrima, pa monetarna politika nije stvorila uslove za priliv kratkoročnog spekulativnog kapitala. Dakle, monetarna politika nije podstakla jačanje dinara, naprotiv, svojim intervencijama delovala je u suprotnom smeru“, zaključuje Ivanović.

Fenomen u Srbiji proizlazi iz buma kapitalnih priliva

Kada se ovi elementi sagledaju zajedno, zaključak je da fenomen u Srbiji proizlazi prvenstveno iz buma kapitalnih priliva u ove sektore, a ne iz ekspanzivne makroekonomske politike. Srbija, po mnogim trendovima – poput realne apresijacije kursa i raskoraka između rasta plata i produktivnosti – zapravo prati obrasce slične onima u uporedivim zemljama regiona. Razlika je, međutim, u tome što se ti procesi u Srbiji odvijaju na nižem nivou razvoja, bilo da se on meri BDP-om po glavi stanovnika ili složenošću proizvodnje i usluga.

Upravo zato, dok su u drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope strane investicije dominantno bile usmerene u izvozne sektore više dodate vrednosti (npr automobilska industrija u Češkoj i Mađarskoj), u Srbiji je taj prostor ostao nedovoljno iskorišćen.

„Upravo u tome leži ključ problema. Srbija je mala i otvorena privreda, što znači da njen razvoj u velikoj meri zavisi od izvoza. Rast izvoza predstavlja ključnu polugu rasta jer obezbeđuje priliv deviza, otvara šire tržište za domaće proizvođače i podstiče uvođenje novih tehnologija i standarda. Za razliku od velikih privreda, koje rast mogu da zasnivaju dominantno na unutrašnjoj tražnji, Srbija mora da jača konkurentnost svojih razmenljivih sektora kako bi obezbedila dugoročno održiv razvoj i stabilnu spoljnotrgovinsku ravnotežu„, navedeno je u analizi.

Najveći teret realne apresijacije snose upravo izvoznici, a među njima posebno prerađivačka industrija, koja je direktno izložena međunarodnoj konkurenciji. Posebno je pogođena poljoprivreda, budući da je poljoprivredna roba mahom berzanska i da domaći proizvođači teško mogu da podignu cene bez gubitka tržišta. Kada se na to doda slaba poljoprivredna politika i relativno niske subvencije (po korisniku, iako su ukupne velike), konkurentnost srpske poljoprivrede dodatno trpi u poređenju sa EU zemljama koje koriste snažnu podršku koju im pruža Common Agricultural Policy (CAP) mehanizam.

Ovakvi procesi nesumnjivo produbljuju i regionalne i socijalne razlike u Srbiji.

Odgovor na izazove holandske bolesti mora počivati na tri stuba: industrijskoj politici, obrazovnoj politici i razvoju veština i dubinskim institucionalnim promenama.

„Srbija bi trebalo da preispita trenutnu industrijsku politiku, koja očigledno dodeljuje konkurentsku prednost velikim stranim investitorima kroz subvencije i poreske olakšice. Nasuprot tome, domaća privreda – koja ionako pati od brojnih problema, poput teškoća u privlačenju radne snage i nedovoljnog investiranja – ne dobija adekvatnu podršku, što je stavlja u nepovoljan položaj. Umesto toga, neophodno je sistematski jačati sektor malih i srednjih preduzeća: povećanjem broja i vrednosti programa državnih agencija poput RAS-a i Inovacionog fonda, vraćanjem poreskog kredita za MSP sektor, kao i snažnijim radom na promociji izvoza i internacionalizaciji domaćih firmi“, napominje Lazar Ivanović.

Zatim, ključna prekretnica mora biti prelazak ka modelu razvoja zasnovanom na znanju i inovacijama. To podrazumeva bolje povezivanje obrazovnog sistema sa privredom, jačanje programa stručnih praksi, kao i snažniju podršku istraživanju, inovacijama i tehnološkom preduzetništvu – pre svega kroz veće finansiranje već solidnih postojećih programa za inovacije i R&D. Dualno obrazovanje može imati važnu ulogu, ali ne kao izolovano rešenje, već kao deo šireg paketa, gde je prethodno neophodno adresirati pitanje opšte atraktivnosti i nivoa zarada u tim sektorima. Samo tako Srbija može da razvija sektore sa visokom dodatom vrednošću, koji će neutralisati negativne efekte realne apresijacije dinara.

„Bez dubinskih institucionalnih reformi, ni industrijska ni obrazovna politika neće dati stvarne rezultate. Institucionalnih nedostataka i dešavanja koja su eskalirala u Srbiji u protekloj godini svi smo svesni. Gotovo da je nepotrebno naglašavati koliki efekat imaju pravna nesigurnost i nepredvidljivost – kada niko ne može da predvidi da li će se pravila igre, za koja je neophodan kontinuitet, promeniti već sutra i time ugroziti ili čak uništiti nečije poslovanje. Prema tome, ne treba da čudi što je nivo domaćih investicija u odnosu na BDP u Srbiji duplo niži nego u EU“, ocenjuje Ivanović.

Evropski primeri

Kada je reč o razvoju zasnovanom na domaćem sektoru, Srbija može da uči od nekoliko evropskih primera. Iako se međusobno razlikuju, ono što im je zajedničko jeste da su od malih kompanija stvorili globalne lidere i na njima izgradili temelje za dalji rast.

Finska je svoju strategiju gradila na dugoročnim ulaganjima u istraživanje i razvoj, čime je stvorila snažan tehnološki ekosistem iz kojeg je izrasla Nokia, globalni lider u mobilnoj telefoniji i simbol rasta, a danas i dalje relevantna kroz razvoj 5G i 6G tehnologija i povezivanje sa univerzitetima i startapima.

Austrija se oslonila na mrežu malih i srednjih preduzeća i razvila brojne „skrivene šampione“ – kompanije poput Voestalpine, koja nudi specijalne čelike i visokotehnološka rešenja za auto-industriju, i Red Bull, koji je od lokalnog proizvoda postao svetski brend; ključ uspeha bila je državna podrška kroz agencije za promociju izvoza, razvojne banke i programe za internacionalizaciju MSP sektora.

Estonija je izgradila identitet „startap nacije“ tako što je gotovo celu administraciju digitalizovala i uvela inovacije poput e-residency programa, čime je omogućila da kompanije kao što su Skype i Wise već od početka posluju globalno, dok poreske olakšice i fleksibilan regulatorni okvir dodatno privlače i domaće i strane preduzetnike.

Čak i Irska, iako poznata po privlačenju stranih investicija i izgradnji pozicije evropskog huba multinacionalnih kompanija, vremenom je shvatila značaj povezivanja domaće privrede sa svetskim tokovima. Kroz Ireland Strategic Investment Fund država strateški usmerava kapital u prioritetne sektore i regione, dok Enterprise Ireland aktivno podržava internacionalizaciju domaćih firmi. Rezultat je da irske kompanije danas zapošljavaju preko 100.000 ljudi u SAD.

„Pouka za Srbiju je jasna: da bi se ostvario održiv razvoj, neophodno je istovremeno strateški usmeravati strane investicije ka sektorima visoke dodate vrednosti i nerazvijenim regionima, ali i stvarati politike koje omogućavaju domaćim firmama da rastu i internacionalizuju se. To znači ulaganje u R&D, digitalizaciju, institucionalnu podršku za MSP i startape, kao i razvoj instrumenata koji će pomoći firmama da pređu iz faze lokalnih igrača u međunarodne lidere“, zaključuje Lazar Ivanović.

Međutim, ističe i da ukoliko se ništa ne preduzme, Srbija rizikuje da u narednih pet do deset godina uđe u period sporog i neujednačenog rasta. Nastaviće se proces realne apresijacije dinara, dok će prerađivačka industrija – koja je okosnica izvoza – stagnirati ili gubiti na značaju. Time bi privreda postala još više zavisna od priliva stranih direktnih investicija, doznaka i zaduživanja, što je model ranjiv na svaku promenu u međunarodnom okruženju.

„U takvom scenariju Srbija ne bi uspela da se izbavi iz zamke srednjeg nivoa dohotka – stanja u kojem zemlja nakon početnog rasta više ne može da sustiže razvijenije privrede jer gubi cenovnu konkurentnost, a ne uspeva da izgradi nove izvore rasta zasnovane na znanju i inovacijama“, navodi se u analizi.