Industrijska politika mora biti usmerena ka sektorima sa većom dodatom vrednošću i izvoznim potencijalom

Evropsko usporavanje i produžena globalna neizvesnost su strukturalne, a ne prolazne pojave, i to značajno sužava prostor za ekonomski rast Srbije. Dakle, radi se o dugotrajnom strukturalnom usporavanju, a ne kratkoročnom cikličnom zastoju. Slab rast ključnih trgovinskih partnera, problemi konkurentnosti evropske industrije, energetska tranzicija i geopolitička fragmentacija globalne ekonomije stvaraju okruženje u kome se male i otvorene ekonomije, poput Srbije, suočavaju sa znatno užim prostorom za rast nego ranije. U takvim okolnostima, očekivanja brzog rasta zasnovanog na povoljnim spoljnim faktorima postaju poprilično ambiciozna i nerealna, ocenjuje u razgovoru za Biznis.rs predsednik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović.

On napominje da, uprkos nepovoljnom okruženju, Srbija ima prostor za umeren i stabilan rast u naredne dve-tri godine, ali taj rast će u velikoj meri zavisiti od unutrašnjih faktora. Smatra da je presudno da se očuva makroekonomska stabilnost, izbegne prekomerno oslanjanje na javnu potrošnju i poveća kvalitet investicija.

„Najveći izazov nije sama stopa rasta, već njegova struktura. Ako se rast nastavi bez značajnog povećanja produktivnosti i tehnološkog nivoa privrede, Srbija rizikuje da uđe u period dugotrajne stagnacije sa slabim razvojnim osnovama“, ističe Vlahović.

Šta danas najviše koči konkurentnost domaćih kompanija?

“Konkurentnost domaćih kompanija je opterećena nagomilanim strukturnim slabostima, koje u uslovima globalne neizvesnosti i privrednog usporavanja bivaju jasno vidljive. Visoki troškovi kapitala ograničavaju investicije, posebno u sektoru malih i srednjih preduzeća, dok je nedostatak kvalifikovane radne snage postao jedna od ključnih prepreka kvalitetnom rastu. Nepovoljni demografski trendovi, izražena emigracija i nedovoljno usklađen i reformisan obrazovni sistem dodatno pogoršavaju situaciju.

Sa druge strane, regulatorni ambijent, premda formalno unapređen u odnosu na raniji period, i dalje je često nepredvidiv i administrativno zahtevan. Suštinski problem leži u sporom rastu produktivnosti, što indicira slabu sposobnost domaćih kompanija da se prilagode savremenim tržišnim i tehnološkim trendovima i zahtevima. Konkurentnost se i dalje u velikoj meri zasniva na nižim troškovima, a ne na inovacijama, znanju, kvalitetu i diferencijaciji proizvoda. U takvom modelu, dugoročna održivost rasta i razvoja je ozbiljno dovedena u pitanje.”

Da li je model snažne državne uloge u investicionom ciklusu iscrpljen?

“Model u kome država ima dominantnu ulogu u investicionom ciklusu bio je racionalan odgovor u periodu fiskalne konsolidacije. Takođe, zbog postojanja jasnog infrastrukturnog gepa nije bilo teško odrediti ka kojim projektima će investicije biti usmerene. Međutim, kako se privreda razvijala, a infrastrukturni gep smanjivao, ovakav pristup pokazuje sve izraženije slabosti. Država ne može trajno biti glavni investitor bez značajnog fiskalnog opterećenja i rizika neefikasne alokacije resursa. Produžavanje ovakvog modela, bez jasnog ukazivanja na uzroke problema niskih domaćih privatnih investicija, te implementiranje mera za otklanjanje takvih prepreka, može stvoriti zavisnost ekonomskog rasta od javnih, kapitalnih investicija. Drugim rečima, neophodno je da država, umesto direktnog nosioca investicija, bude garant stabilnih i jednakih pravila igre za sve, efikasnih institucija i pravne sigurnosti. Bez snažnijeg privatnog sektora i većeg učešća domaćih investicija, investicioni ciklus gubi dugoročnu održivost.

Oslanjanje na državu kao glavnog generatora rasta ne treba da bude “temelj” razvojne strategije. To, naravno ne znači da udeo kapitalnih investicija u BDP-u treba smanjivati, ali znači da takve investicije moraju biti transparentne, a selekcija projekata utemeljena na prethodnoj ekonomskoj analizi.”

A da li industrijska politika kroz subvencije gradi dugoročne kapacitete ili kratkoročni rast?

“Industrijska politika Srbije, zasnovana pre svega na subvencijama, do sada je bila efikasan instrument za postizanje kratkoročnih ciljeva – povećanja zaposlenosti, rasta proizvodnje i privlačenja investicija. Međutim, njen doprinos dugoročnim razvojnim ciljevima ostaje ograničen. Subvencije su često dodeljivane na osnovu obima investicija i broja zaposlenih, dok su kriterijumi vezani za produktivnost, inovacije i tehnološki napredak bili sekundarni. Takav pristup stvara privid brzog rasta, ali ne i suštinsku transformaciju privrede. Bez jasne veze između podsticaja i dugoročnih razvojnih ciljeva, industrijska politika rizikuje da postane fiskalno skupa i razvojno neefikasna. Dugoročni razvojni kapaciteti se grade samo tamo gde postoji transfer znanja, razvoj domaćih dobavljačkih lanaca i jasno povećanje produktivnosti. Sve drugo predstavlja kratkoročno održavanje postojećeg modela.”

Postoji li rizik dugoročne zavisnosti privrede od države?

“Rizik dugoročne zavisnosti privrede od države je prisutan i može predstavljati ozbiljnu razvojnu prepreku. Kada državna podrška postane očekivani deo poslovnog modela, kompanije gube motivaciju za inovacije, povećanje efikasnosti i prilagođavanje tržištu. Time se smanjuje konkurencija i usporava ukupna dinamika privrede. Dugoročno, takav model je neodrživ budući da stvara privredu koja je ranjiva na eventualne spoljne i unutrašnje šokove i političke promene. Stoga, pravilno definisana industrijska politika mora imati jasne rokove primene, merljive ciljeve i izlazne strategije. Bez toga, ona se lako pretvara u mehanizam trajne zavisnosti, umesto u instrument razvoja.”

Koje reforme u 2026. godini više nisu stvar izbora, već nužnosti?

“Jasno je da su ključne strukturne reforme pitanje nužnosti, a ne stvar izbora i volje, ukoliko je cilj izgradnja dugoročno održive privrede. Reforma javne uprave mora obezbediti profesionalnije, efikasnije i kompetentnije institucije i procedure. Obrazovni sistem zahteva dubinsku transformaciju kako bi odgovorio potrebama ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama. Tržište rada mora postati fleksibilnije, uz snažne politike aktivacije, prekvalifikacije i zadržavanja talenata. Jačanje vladavine prava i pravne sigurnosti ostaje temelj bez kojeg nijedna dugoročno razvojna politika ne može dati rezultate.

Na kraju, tu je i afirmacija tržišne privrede, koja podrazumeva jednake uslove poslovanja za sve, zatim restrukturiranje neprofitnih kompanija, kao i stavljanje posebnog akcenta na podršku razvoju malih i srednjih preduzeća. Jednom rečju, “otključavanje” neiskorišćenog preduzetničkog potencijala. Bez ovih reformi, potencijal rasta Srbije će ostati trajno ograničen, bez obzira na kratkoročne uspehe.”