Kako zajednički solarni krovovi mogu biti rešenje za energetsko siromaštvo u Srbiji?

Izmene Zakona o energetici, kojima je pre godinu dana formalno omogućen rad energetskih zajednica građana, ostale su mrtvo slovo na papiru jer do sada nisu doneti podzakonski akti i tehnički pravilnici kojima bi se uredio postupak i način njihovog registrovanja i rada.

Građani, preduzeća i lokalne samouprave koje žele da se na ovaj način organizuju i počnu proizvodnju električne energije i dalje su onemogućeni tome pošto nedostaju ključni elementi, poput registra energetskih zajednica i modela ugovora za snabdevanje i obračun energije.

„Energetske zajednice su udruženja građana koji se okupljaju kako bi zajedno proizvodili i koristili električnu energiju, na primer iz obnovljivih izvora, i time smanjivali svoje račune, a imali bi priliku i da pozitivno utiču na životnu sredinu kroz smanjenje gasova sa efektom staklene bašte„, kaže za Biznis.rs programski direktor Centra za unapređenje životne sredine Vladan Šćekić.

Osim građana, u energetskim zajednicama mogu da učestvuju i preduzeća i jedinice lokalne samouprave sa svim svojim javnim institucijama, preduzetnici – osim velikih firmi koje imaju kao pretežnu delatnost proizvodnju električne energije. Cilj energetskih zajednica je da se građani sa ostalim entitetima udružuju i zajedno koriste mogućnosti porizvodnje i upotrebe električne energije.

„Na papiru energetske zajednice građana mogu da se okupe i oko obnovljivih izvora energije, ali i oko konvencionalnih, s tim što u praksi ništa od toga još nemamo jer se već godinu dana čeka da Vlada Srbije usvoji Uredbe koje će dati uputstvo kako se organizuje energetska zajednica, kako se radi raspodela energije i kako se rešavaju ugovorni odnosi između članova. Bez toga tehnički mi ne možemo ni da formiramo energetsku zajednicu“, objašnjava Šćekić.

Naš sagovornik ističe da energetske zajednice treba razlikovati od stambenih koje već postoje i koje su kao takve prvi model kolektivne proizvodnje i potrošnje – ali na nivou jedne stambene zajednice, dok je kod energetskih zajednica to na nivou lokalne samouprave. Evropska praksa kaže da bi sve to trebalo podići i na nacionalni nivo.

Stambene zajednice nisu energetske zajednice

Stambene zajednice mogu se, kako objašnjava, samo uslovno posmatrati kao energetske jer nemaju mogućnosti koje ima energetska zajednica, a to je pre svega učešće na tržištu električne energije. Primarno se okupljaju oko toga da izgrade solarnu elektranu i međusobno raspoređuju električnu energiju, a eventualno u dogovoru sa stambenom zajednicom kao neku vrstu kompenzacije deo električne energije daju za zajedničku potrošnju u zgradi.

Na pitanje zbog čega se toliko dugo čeka na podzakonska akta, Šćekić kaže da zvaničnih informacija nema, ali da se nezvanično može čuti da je novi rok za njihovo usvajanje kraj sledeće godine, što znači da će sa primenom zakona morati da se čeka još punih godinu dana.

„Poenta organizovanja energetskih zajednica je da korist ima lokalna zajednica. Solarna strategija Evropske unije propisuje da od 2027. godine svaka lokalna samouprava koja ima više od 10.000 stanovnika mora u blizini da ima jednu energetsku zajednicu građana iz koje mora da nabavlja deo potrebne električne energije“, ističe Šćekić.

Energetske zajednice štede novac države

Energetska zajednica mogla bi da bude rešenje za smanjenje energetskog siromaštva tako što bi se električna energija za energetski zaštićene kupce obezbeđivala upravo iz proizvodnih kapaciteta koje bi bile vlasništvo energetskih zajednica i donirala onima kojima je potrebna.    

„Sada je mehanizam da država finansijski učestvuje u smanjenju računa. Kada bi se taj novac investirao u izgradnju solarnih elektrana u sledećih 25 godina ta davanja ne bi morala da postoje, odnosno mogla bi da se iskoriste za nešto drugo jer bi ista količina energije mogla biti obezbeđena kroz energetsku zajednicu. Novac koji ostane može da se upotrebi za neke druge investicije ili dodatnu podršku tim ljudima“, objašnjava programski direktor Centra za unapređenje životne sredine.

To je čista korist za državu i nije jedina jer su kapaciteti koje grade energetske zajednice uglavnom solarni paneli i vetrogeneratori, što znači da se proizvodi zelena energija koja ozelenjava energetski miks države bez da ona u to ulaže.

Govoreći nedavno na skupu posvećenom ovoj temi, ekspertkinja za energetiku Dunja Grujić je rekla da će prvi kamen spoticanja kada počne primena biti priključenje objekata energetskih zajednica na distributivnu mrežu i ocenila da bi trebalo uvesti neke olakšice za energetske zajednice.

Prema njenom mišljenju, lokalne samouprave mogu da imaju važnu ulogu u osnivanju energetskih zajednica iz praktičnih razloga, zbog većeg ulaganja, bržeg dobijanja potrebnih dozvola ili obezbeđivanja prostora za postavljanje solarnih elektrana.

Ana Džokić, jedan od osnivača Energetske zadruge Elektropionir, sa druge strane ne misli da lokalne samouprave treba da imaju ključnu ulogu.

„Ne bih prevelike nade polagala u lokalne samouprave, jer to treba da budu energetske zajednice građana. Ne treba da očekujemo da će lokalne samouprave da odigraju ključnu ulogu – možda mogu da imaju neku ulogu, ali ključni treba da budu građani“, ocenila je Džokić.