Koliko firmu košta neangažovani keš?

U javnosti se često može čuti pitanje da li keš koji stoji na računu, a ne koristi se za investicije, vremenom gubi vrednost i postaje takozvani „mrtav kapital“. Poslovni konsultanti kažu da odgovor zavisi od šireg ekonomskog i poslovnog konteksta.

„U realnim uslovima gotovina koja se ne koristi produktivno gotovo uvek gubi na vrednosti zbog inflacije“, kaže poslovni konsultant Biljana Lazarević.

Ona pojašnjava da i relativno niska inflacija može imati primetan efekat na kupovnu moć novca.

„Ako je inflacija, na primer, dva odsto godišnje, realna vrednost 10.000 dinara posle godinu dana iznosi oko 9.800 dinara. To možda ne zvuči dramatično, ali na većim iznosima i u dužem periodu taj gubitak postaje veoma vidljiv“, navodi Lazarević i dodaje da neangažovana gotovina predstavlja oportunitetni trošak.

„Reč je o propuštenoj prilici da se taj novac uloži u nešto što bi stvorilo dodatnu vrednost – bilo kroz povećanje proizvodnje, razvoj novih proizvoda, modernizaciju opreme ili jačanje tržišne pozicije“, objašnjava Lazarević.

U tom smislu, dugotrajno držanje keša bez jasne namene može se posmatrati kao oblik pasivnosti u upravljanju kapitalom. Ipak, ona upozorava da bi bilo pogrešno gotovinu automatski proglašavati mrtvim kapitalom jer je keš sastavni deo obrtne imovine i ima ključnu ulogu u očuvanju likvidnosti i operativne stabilnosti firme.

Prema njenim rečima, naročito u ekonomijama sa neravnomernim razvojem i čestim poremećajima u naplati potraživanja, gotovina predstavlja važan zaštitni mehanizam.

„U takvim uslovima keš često spašava preduzeća od nelikvidnosti, blokada računa ili zastoja u lancima snabdevanja. Pitanje ‘viška’ ili ‘manjka’ gotovine ne može se posmatrati izolovano. Struktura aktive mora biti usklađena sa poslovnim modelom i stepenom rizika kojem je firma izložena. Upravo zato se u finansijskoj analizi koriste racio brojevi likvidnosti – tekući, ubrzani i novčani racio – koji mere sposobnost firme da svoje kratkoročne obaveze izmiri na vreme. Ti pokazatelji govore koliko brzo i efikasno obrtna imovina može da se pretvori u gotovinu“, objašnjava naša sagovornica.

Šta za firme znači višak gotovine?

Problem, prema njenim rečima, nastaje onda kada keš dugoročno ostaje neangažovan i ne doprinosi rastu produktivnosti, inovacija ili konkurentske prednosti.

„Sa aspekta održivosti poslovanja, optimalan nivo gotovine omogućava stabilnost. Međutim, višak keša koji se ne usmerava u razvoj vodi ka investicionoj neefikasnosti“, upozorava Lazarevićeva.

Na pitanje da li visok iznos gotovine na računu znači i da firma posluje stabilno, ona odgovara da takva pretpostavka može biti varljiva. Visok iznos gotovine ukazuje na trenutnu likvidnost, ali sam po sebi nije dokaz dugoročne stabilnosti. Održivost poslovanja, zavisi od kvaliteta strukture aktive i pasive, kao i od njihove međusobne usklađenosti. Empirijska istraživanja često ukazuju na takozvani U-oblik odnosa između likvidnosti i performansi, smatra Lazarević.

Takođe, ona naglašava da prenizak i previsok nivo gotovine mogu negativno uticati na efikasnost poslovanja.

Aktiva predstavlja imovinu firme – novac, potraživanja, zalihe, opremu, nekretnine – dok pasiva pokazuje izvore finansiranja te imovine, odnosno kapital i obaveze. Prema njenim rečima, stabilno poslovanje ne zavisi samo od toga koliko firma ima novca, već i od toga kako je taj novac pribavljen i kako je raspoređen.

Ako je gotovina rezultat uspešnog poslovanja i kratkoročne strategije očuvanja likvidnosti, ona može biti znak opreznog i promišljenog upravljanja.

„Međutim, ako se visoki novčani saldo godinama ne menja i ne prati ga plan investiranja, to može ukazivati na propuštene razvojne prilike. Bilans mora da se čita kao celina, a ne kroz jedan broj“, navodi Lazarević naglašavajući da keš sam po sebi nije ni dobar ni loš, već da njegova vrednost zavisi od načina na koji se uklapa u ukupnu poslovnu strategiju firme.

Za firme značajna i ulaganja u nematerijalne resurse

Poslovni konsultant Veljko Davidović kaže u razgovoru za Biznis.rs da kada kompanija obezbedi stabilnu osnovu u ljudima i tehnologiji, ona dobija prostor da dodatno investira u širenje na nova tržišta, diversifikaciju proizvoda i usluga, kao i optimizaciju operacija i procesa. Prema njegovim rečima, razlike među firmama danas se ne prave toliko po tome da li investiraju, već po stepenu sofisticiranosti tih ulaganja.

„Ključna razlika je u nivou sofisticiranosti investicija, ali ne i u njihovoj suštini. Bez obzira na delatnost ili veličinu firme, održivi rast se i dalje zasniva na znanju, inovacijama i organizacionim sposobnostima“, ističe Davidović.

On dodaje da ulaganja više nisu ograničena samo na fizičku imovinu ili klasično širenje kapaciteta, već se sve više fokusiraju na nematerijalne resurse. Na pitanje da li prestanak ulaganja i širenja poslovanja može da bude znak da će firma u budućnosti imati probleme, sagovornik odgovara da se u praksi takvi obrasci često prepoznaju kao rani signal rizika.

„Prestanak ulaganja, naročito u znanje, tehnologiju i organizacioni razvoj, vrlo često predstavlja prvi znak buduće stagnacije. U savremenom, visoko konkurentnom okruženju, firme koje se zaustave vrlo brzo počinju da gube korak sa tržištem. Tržište se menja brže nego ikada. Ako kompanija ne prati te promene kroz kontinuirana ulaganja, posledice se dugoročno vide kroz pad produktivnosti, slabiju efikasnost i, na kraju, nižu profitabilnost“, upozorava  Davidović.

Prema njegovim rečima, stagnacija se retko pojavljuje naglo – ona je najčešće rezultat niza odluka da se investicije odlože ili potpuno obustave.

Davidović, međutim, pravi jasnu razliku između nepromišljenog širenja i održivog rasta.

„Održivost poslovanja ne znači konstantno agresivno širenje. Ali ona podrazumeva kontinuitet ulaganja. Čak i u fazama konsolidacije, kada se firma fokusira na stabilizaciju ili racionalizaciju poslovanja, neophodno je ulagati u unapređenje procesa, razvoj zaposlenih i inovacije“, ocenjuje naš sagovornik.

Davidović ističe da su upravo takva ulaganja često nevidljiva na prvi pogled, ali imaju dugoročno presudan uticaj.