Ne očekujem da se materijalizuju katastrofični scenariji

Dušan Vasiljević je direktor Odeljenja za konkurentnost i investicije Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED). Od 2001. godine se bavi regulatornim reformama u oblasti javne uprave i ekonomskog razvoja. Sa NALED-om u različitim ulogama sarađuje od osnivanja. Učestvovao je u koncipiranju i realizaciji NALED-ove Sive knjige, kampanje Pitajte kada, Regulatornog indeksa Srbije i programa Certifikacija opština i gradova po meri privrede u jugoistočnoj Evropi.

Neke od reformi na kojima je imao jednu od vodećih uloga vezane su za upis u katastar nepokretnosti, izdavanje građevinskih dozvola, ukidanje parafiskalnih nameta, radno zakonodavstvo, oporezivanje imovine, naknade za korišćenje i uređivanje zemljišta, decentralizaciju i jačanje ovlašćenja i kapaciteta lokalne samouprave.

Član je većeg broja radnih grupa Vlade i resornih ministarstava, uključujući i Zajedničku radnu grupu za unapređenje pozicije Republike Srbije na listi Svetske banke „Doing Business“. Bio je direktor za regulatorne reforme u privredi i ekonomsko upravljanje na USAID Projektu za bolje uslove poslovanja (USAID BEP). Bio je Visiting Fellow Lincoln Institute of Land Policy iz Bostona, SAD i asistent na Fakultetu političkih nauka. Stručni i naučni radovi su mu objavljivani na srpskom, engleskom i španskom jeziku.

Dušana Vasiljevića smo pitali kakva su njegova predviđanja kada je reč o ekonomskoj situaciji u Srbiji do kraja ove godine.

Šta očekujete do kraja 2024. godine u ekonomskom smislu?

– Kraj 2024. je iz planske perspektive gotovo već tu, iza ugla, tako da ne očekujem neke veće promene u privrednoj konjukturi u odnosu na ono što vidimo danas. Značajnije promene bi mogle da dođu kao rezultat katastrofičnih dešavanja u pogledu globalne bezbednosne situacije. Sa dve velike regionalne krize, od kojih svaka može da dobije svetske razmere, to se ne može isključiti, ali ne očekujem da se ove godine katastrofični scenariji materijalizuju.

Ovo očekivanje deli i većina članova NALED-a koji su u poslednjoj anketi većinom (57 odsto) izrazili očekivanje da će se zaposlenost povećati u 2024. godini, kao i da će se inflacija smanjiti, dok polovina smatra da će se investicije povećati. Očekivanja da privredni rast ove godine bude na nivou od 3,5 odsto su nešto veća u odnosu na neke ranije projekcije, što je dobro.

S druge strane, imajući u vidu našu nisku bazu, odnosno nivo zaostajanja u pogledu bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika za prosekom u EU, smatram da stope rasta između tri i četiri odsto ne smeju biti nešto čime smemo da budemo zadovoljni. Odlučnije reforme mogu da pomognu da se približimo stopama rasta od oko sedam procenata, što je preduslov da krenemo da brže smanjujemo zaostajanje za zemljama Evropske unije.

Da li biste uzeli kredit u ovom trenutku? Ako biste morali da se opredelite za zajam, koji bi dolazio u obzir i pod kojim uslovima?

– Ovde bih neke konkretnije preporuke prepustio profesionalcima koji pružaju te usluge. Ono što smatram da je bezbedno, a potrebno je naglasiti, jeste da pri uzimanju kredita denominovanih u dinarima treba imati u vidu procene da će inflacija nastaviti prošlogodišnji trend smanjivanja i da će ove godine verovatno biti oko pet odsto. Takođe, dobro bi bilo da prošlogodišnji trend zaduživanja za nabavku obrtnih sredstava ne raste značajno brže od investicionih kredita.

Gde biste najpre investirali danas – u akcije na berzi, zlato, nekretnine…?

– Investirao bih u dve vrste privredne aktivnosti koje imaju potencijal da ne samo generišu profit, već i da donesu dobrobit društvenoj zajednici. Prva je ekonomija deljenja (sharing economy). Ne smem da otkrivam previše, jer nameravam da zaista investiram u nešto takvo, ali radi se o tome da kao društvo, i kao civilizacija na sadašnjem nivou razvoja svedočimo traćenju resursa tolike vrednosti da će buduće generacije to proučavati i pokušavati da shvate kako je takav nivo neracionalnosti bio moguć. Do ovoga dolazi zbog nepostojanja tržišta sposobnog da odgovori na kratkoročne promene u ponudi i tražnji za različitim vrstama proizvoda i usluga. Tehnologija to sada omogućava, ali regulativa u većini oblasti kasni, a naročito kasni razvoj svesti svih učesnika na tržištu, kao i javnosti, da je dostupnost platformi koje bi omogućile da se ponuda i potražnja usaglašavaju praktično u realnom vremenu i kontinuirano ključ za uspešnije poslovanje i kvalitetniji život svih građana.

Druga delatnost u koju verujem da vredi uložiti jeste proizvodnja zdrave hrane na zdrav način. Nekada su se naši stručnjaci vajkali da Vojvodina sama može da hrani pola Evrope, a da mi ne koristimo ni deo tog potencijala. Nadam se da smo u međuvremenu shvatili da pola Evrope ne traži ko će je nahraniti, jer hrane koja će zadovoljiti kalorijske potrebe stanovništva Evrope generalno ima i više nego što je potrebno. Ono što će se tražiti sve više, kako životni standard bude rastao, jeste hrana visokog nutritivnog kvaliteta, proizvedena tako da ne šteti životnoj sredini. U proseku, krećemo se ka tome da jedemo manje količine hrane, ali da ona bude kvalitetnija.

Mnogi proizvođači i u našoj sredini su već deo tog pokreta. Ono što je problem jeste da je ta hrana za najveći deo našeg stanovništva cenovno nedostupna, pa se u velikom delu izvozi. Učiniti zdravu hranu ne samo dostupnu širokim slojevima našeg stanovništva, već i jedinom prisutnom u obdaništima, školama i bolnicama jeste zadatak ove generacije proizvođača poljoprivrednih proizvoda, ali i države, koja treba da im stvori okruženje u kojem taj cilj mogu da ostvare.

Ovde bih podsetio na konstataciju da je poljoprivreda 50 odsto nauka, a drugih 50 odsto sve ostalo. Zato podrška inovacijama i transferu tehnologija iz naših naučno-istraživačkih organizacija ne samo u proizvodne hale, već i na poljoprivredna polja, treba da bude jedan od prioriteta.

Kako će se kretati tržište rada u narednom periodu?

– Zahvaljujući nastavku i jačanju trenda blagog oporavka ekonomije, kao i investicija koje treba da dovede EXPO 27, smatram da će tražnja za radnom snagom dalje jačati. Ono što je svakako pozitivno jeste to što će taj trend poboljšati položaj radnika na tržištu. Na negativnoj strani, smatram da će strukturni problemi našeg tržišta rada postati sve vidljiviji, kako se bude poboljšavala privredna konjuktura u zemljama Evropske unije, a posledično i intenzivirao odlazak naše kvalifikovane radne snage u te zemlje.

Postoji nekoliko stvari koje možemo da uradimo da odgovorimo na te tendencije: da jačamo kapacitete za obrazovanje i obuku u skladu sa potrebama savremene privrede, da smanjimo poresko opterećenje zarada i tako učinimo pasivizaciju radne snage manje atraktivnom opcijom, kao i da olakšamo primenu fleksibilnih oblika radnog angažovanja tamo gde za to postoji izraženija potreba (na primer, u oblastima građevine, ugostiteljstva i pomoći u kući), odnosno da olakšamo uvoz radne snage iz inostranstva kada je to jedina realna opcija.

Šta očekujete od daljeg razvoja veštačke inteligencije?

– Očekujem eksplozivan rast dostupnog svetskog znanja, koji će verovatno zaseniti revoluciju koju je donela primena informacionih tehnologija. Dok je doprinos informacionih tehnologija bio u tome što su omogućile instant razmenu znanja bez obzira na geografske razdaljine, što je dovodilo do toga da se znanje širi i umnožava do tada nezamislivom brzinom, veštačka inteligencija dovodi do toga da mašine same generišu novo znanje. Ovo će najpre učiniti jako teškim, a onda i nemogućim, da ljudi isprate sva znanja koja generiše veštačka inteligencija, što otvara pitanje mogućnosti da čovek kontroliše i veštačku inteligenciju samu. Teško je reći koliko smo daleko od tog izazova, ali je sigurno da on nije došao. Sada je važno raditi na najmanje dva fronta: prvi je postuliranje veštačke inteligencije kao alata koji treba inkorporirati u svaki novi proces, proizvod ili uslugu koju razvijamo, a drugi je da razvijamo široki društveni dijalog i pratimo rezultate sličnog dijaloga u drugim zemljama, o tome kako obezbediti etičku upotrebu veštačke inteligencije.

Na kraći rok možemo očekivati da veštačka inteligencija bude sve prisutnija u različitim načinima na koje će unapređivati kvalitet našeg života. Na srednji rok će se verovatno pokazati istinitom krilatica da nas neće zameniti AI, ali da će nas možda zameniti ljudi koji su veštiji u korišćenju veštačke inteligencije.

Na duži rok, zamisliv je svet u kojem zahvaljujući veštačkoj inteligenciji ljudi mogu sve manje da rade i imaju mnogo više slobodnog vremena; u pesimističnijoj varijanti tog scenarija pravo na rad može postati privilegija dostupna manjini, u optimističnijoj varijanti, oslobođeni repetitivnih i nekreativnih poslova ljudi će moći da se mnogo više posvete kulturi, umetnosti, a pre svega pomoći onima kojima je najpotrebnija – na primer deci sa smetnjama u učenju, starima, licima sa posebnim potrebama.