Lako smo se navikli na niske cene i jeftin novac

Pošto su prvi meseci 2021. godine doneli nove talase pandemije, njihovo slabljenje početkom proleća ulilo je novi optimizam, što se videlo na najvažnijim tržištima kapitala, ali je potom incident sa teretnim brodom Ever Given, zaglavljenim u Sueckom kanalu, samo naglasio već postojeća kašnjenja u globalnim lancima snabdevanja. Neke od glavnih svetskih luka (San Francisko, Šangaj) bile su – i još uvek su – zakrčene. Cena brodskog kontejnerskog transporta je porasla za neke destinacije i do deset puta za godinu dana, što je posledično uticalo na poskupljenja svih vrsta roba, ali i njihovo dalje kašnjenje.

– Očekujem da će se u ovoj godini nastaviti globalna kriza snabdevanja, a to će u velikoj meri zavisiti od načina kako se zemlje budu borile sa daljim mutacijama korona virusa. Energetska kriza samo pojačava sve te efekte, pa već imamo najave pojedinih zemalja da neće izvoziti energente kako bi zadržali postojeću cenu i sačuvali životni standard građana. Sve zajedno, to pogoduje daljem rasplamsavanju inflacionih očekivanja i očigledno je da će se taj trend produžiti i u sledećoj godini – objašnjava u razgovoru za Biznis.rs profesor Beogradske bankarske akademije dr Zoran Grubišić.

Kao što se vidi, nemoguće je odvojeno govoriti o pandemiji, krizi snabdevanja ili energetskoj krizi, pojačanoj aktuelnim zbivanjima u Ukrajini, kada je reč o uticajima na globalnu, a preneto, i na lokalne inflacije. Kriza u lancima snabdevanja doprinela je razvoju inflacije, koja uz usporavanje privrednog rasta tokom pandemije preti da postane stagflacija, a sve više se kao mogući scenario pominje i mogućnost prolongirane inflacije.

Profesor Grubišić u razgovoru za Biznis.rs objašnjava moguće negativne efekte inflacije i šta sve država može da uradi kako bi je obuzdala. Kako kaže, nije pesimista jer, istorijski gledano, slične okolnosti već su se događale.

Analitičari Norveškog naftnog fonda, “teškog” 1.300 milijardi dolara, nedavno su objavili da očekuju dugoročno trajanje aktuelnih stopa inflacije na globalnom nivou, poručujući istovremeno investitorima da se pripreme za godine nižih prinosa. Šta je zapravo ta prolongirana inflacija kojom preti norveški državni fond?

– Verovatno misle na ukorenjenu inflacionu inerciju ili troškovnu inflaciju. Za razliku od inflacije tražnje, kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnje (problemi nastaju usled prevelike kupovine) – na koju centralne banke uvek mogu da reaguju restriktivnom monetarnom politikom kroz podizanje kamatnih stopa – ovde se govori o uzrocima inflacije koji nastaju na strani troškova, pa se napravila inflaciona inercija, kao u nekoj spirali: automatski troškovi vuku cene, a cene, zauzvrat, troškove.

To se najbolje vidi na svetskom tržištu energenata, na koje ne mogu da utiču kamatne stope centralnih banaka. Te troškove posledično svi ugrađuju u svoje cene, što ulazi u troškove drugih, koji opet podižu svoje cene, i tako se pravi začarani krug. Naravno, na to se najvećim delom tokom vremena ugrađuje rast plata zbog očekivane inflacije (kako bi se zadržao realni nivo zarada, odnosno životni standard), gde isti taj rast plata predstavlja troškove koji vuku cene na gore.

Šta naša država može da učini kako bi obuzdala inflaciju koja eventualno ne dolazi sa strane tražnje?

– Država, i ne samo naša, za sada može da prati situaciju i kretanje međugodišnje inflacije. Čini se da je neka koordinirana politika centralnih banaka za sada da prate dalji razvoj događaja, smatrajući da ovo što se trenutno dešava predstavlja tipičan eksterni šok u ekonomiji, pa stoga ne treba reagovati ishitreno restriktivnijom monetarnom politikom jer bi to “ohladilo” tržišta. Ako se smatra da tržišta nisu “pregrejana”, odnosno da glavni uzrok inflacionih očekivanja ne leži na strani tražnje, onda deluje razumno malo sačekati da se vidi kako će se tržišta prilagoditi na novu situaciju.

Postoje, međutim, naznake da se postojeća inflacija preliva na inflaciju tražnje, a ona se zaustavlja kroz podizanje kamatnih stopa. Obično “veliki igrači prvi povuku nogu”, i to i sada vidimo po najavama američkih Federalnih rezervi (FED), Evropske centralne banke (ECB) i Banke Engleske (BoE). Niko nema kristalnu kuglu, ali tek nakon ovih reakcija imaćemo priliku da vidimo koliko je zaista uzrok postojeće inflacije u tražnji, a koliko u troškovnim komponentama, pa će se onda odlučivati o sledećim potezima.

Ukoliko se ispostavi da nije tako, a inflatorni pritisak se nastavi i posle podizanja kamatnih stopa, ni to nije nepoznato u praksi. Dešavale su se ovakve situacije i ranije.Ako bi duže potrajale, kao opcija bi mogla da se pojavi i primena takozvanog heterodoksnog plana kakav je, recimo, primenjivan u SFRJ u vreme Ante Markovića. Drugim rečima, to znači paralelno zamrzavanje cena, zarada, kursa. Ali, mnogo je rano da se priča o tome, jer se takve stvari rade kada je inflacija uporna, u smislu da se meri dekadom, a ne mesecima. Aktuelna inflacija traje tek nešto više od pola godine.

Vidimo šta se trenutno dešava oko Ukrajine, postoje uslovi za nastavak, pa i produbljivanje globalne krize, koja bi itekako mogla da utiče na inflatorna kretanja…

– Postoje globalna zatezanja. To su strukturni razlozi koji svakako stvaraju dodatnu nervozu. Mislim ipak da ćemo od drugog kvartala ove godine videti da je vreme jeftinog novca prošlo, nakon pomenutog podizanja kamatnih stopa. Malo smo se i previše navikli na situaciju koja je, u suštini, nenormalna, a to je da su nulte, pa u pojedinim slučajevima, kao kod švajcarskog franka, i negativne kamatne stope. Ne očekujem ništa dramatično, već povratak na neke nivoe koje smo jednostavno zaboravili.

Kakve su dalekosežne posledice mera zamrzavanja cena pet najvažnijih namirnica koje je primenila Vlada Srbije, i njihovo najavljeno produžavanje, imajući u vidu da se pojedini trgovci bune?

– To nije neuobičajena mera na slobodnim tržištima u ovakvim prilikama. U pitanju je, zapravo, signal da država može da primenjuje regulaciju, to jest da postoji i takav instrument koji može da se iskoristi.

Koliko ima smisla onda da se govori o nominalnom rastu zarada, u trenutku kada cene maltene svega rastu mnogo većom brzinom?

– Zavodi za statistiku u obavezi su da puste zvanične rezultate, a na nama je da ih protumačimo. Svako može da zaključi šta misli da je potrebno – neko će u njima videti rast zarada, a neko pad kupovne moći. To je pitanje za svakog pojedinačno.

Treba imati na umu i da inflacija meri navike prosečnog potrošača. Skok vrednosti potrošačke korpe može da nas pogodi manje ili, naprotiv, još više od proseka, već u zavisnosti od toga koji proizvodi koje mi kupujemo spadaju u nju. Možda moji proizvodi i usluge koje ja plaćam na mesečnom nivou mnogo odudaraju od prosečnih vrednosti. A čak se i ta prosečna potrošačka korpa redefiniše s vremena na vreme, odnosno menjaju se njeni ponderi. Primer kesice gumenih bombona koju je zarad statistike uključivala domaća statistika, možda to najbolje ilustruje.

Uporedo sa energetskom krizom i gašenjem pogona mnogih kineskih fabrika usled restrikcija prouzrokovanih nestašicama struje, na tlu najmnogoljudnije zemlje na svetu i druge po veličini ekonomije počela je da se odvija i potencijalno globalno opasna situacija – u vezi sa slomom tamošnjeg tržišta nekretnina, podstaknuta urušavanjem giganta, kompanije Evergrande, koja duguje oko 320 milijardi američkih dolara. Da li će se posledice toga preliti na svet u 2022. godini?

– Ne mislim da Evergrande kriza može da dovede do domino efekta izvan kineskog tržišta jer investitori u dug tog sistema nisu globalne investicione banke, kao što je to bio slučaj sa američkim hipotekarnim obveznicama od pre više od deset godina. Mislim da Bank of China ima dovoljno municije da održi kakva-takva očekivanja, a i sam korporativni sistem ima načina da reaguje kroz dezinvestiranje i time povrati poljuljanu stabilnost. Naravno, neki oblik neispunjenja obaveza se ne može isključiti, ali očekujem da to bude kontrolisano. Na kraju, i tu treba da nas podseti da je danas u opštim poslovnim turbulencijama jako teško naći sigurno utočište i da tržište nekretnina nosi svoje rizike, pa i da sami investitori mogu svojim prejakim pozicijama na tom tržištu da unište samu ideju postojanja “sigurne luke”.

Autor: Marko Miladinović

Tekst je objavljen u februarskom broju štampanog izdanja Biznis.rs