Za koju vrstu garaže se plaća porez na imovinu?

Rok za uplatu četvrte rate poreza na imovinu u Srbiji ističe 14. novembra. Taj porez plaćaju građani, preduzetnici i pravna lica, a prikupljaju ga lokalne samouprave.

Međutim, kada stigne poresko rešenje mnogi vlasnici nekretnina se iznenade, a naročito oni koji poseduju garažu, parking mesto ili deo dvorišta koji nije „klasičan“ stambeni prostor.

Tema oporezivanja garaža sve je više aktuelna, jer u urbanim sredinama garaže i parking mesta postaju značajan resurs. Prema mišljenju Ministarstva finansija, porez na imovinu se ne plaća samo na stanove i kuće – već i na sve druge nepokretnosti koje imaju pravni i fizički integritet. A to uključuje i garaže, pa i one koje se na prvi pogled čine kao tehnički dodaci.

Ako se garažno mesto nalazi u nivou poda zgrade, jasno je obeleženo i namenjeno parkiranju, ono se smatra nepokretnošću. Vlasnik koji ima pravo svojine, državine ili korišćenja, dužan je da za to mesto plaća porez. Dakle, iako se radi o prostoru koji nije stambeni, zakon ga tretira kao posebnu jedinicu u okviru imovine.

Prema rečima pravnika advokatske kancelarije Stojković Advokati, problem nastaje kada u priču uđu savremeni „pametni“ sistemi parkiranja – takozvane platforme, klackalice, pazl sistemi i vertikalni parking liftovi.

“Naizgled su to samo tehnički uređaji, ali ako su trajno ugrađeni u objekat i ne mogu se premestiti bez oštećenja, i oni se smatraju nepokretnošću. Drugim rečima, ako platforma ima svoje mesto u konstrukciji garaže postaje deo imovinske celine i podleže porezu”, objašnjavaju advokati.

U slučaju da svaka platforma ili nivo ima različitog vlasnika porez se računa zasebno, prema kvadraturi koju svaki vlasnik koristi. Prilazi, liftovi i manevarski prostori ne ulaze u osnovicu jer su zajednički i koriste se nedeljivo. Međutim, ako je cela garaža u vlasništvu jednog lica, tada se i pristupni putevi računaju kao deo korisne površine.

Zatvoreni garažni boksovi takođe podležu oporezivanju – ako postoji vlasničko pravo nad njima smatraju se nepokretnošću.

Zakon, ipak, pravi jasnu razliku između objekata koji se mogu oporezovati i onih koji su samo sastavni deo zemljišta. U drugu grupu spadaju sve površine i strukture koje ne čine samostalne građevinske celine, već služe kao pomoćni elementi u okviru parcele.

To su, recimo, staze, otvoreni kolni prilazi i parking mesta u nivou zemljišta – bez obzira da li su betonirani, asfaltirani ili popločani. Ni vrtne nadstrešnice do deset kvadrata, kamini, manji bazeni, ograde, stepeništa van gabarita zgrade, oglasne table do šest kvadratnih metara, pa čak ni dečja igrališta i spomenici ne podležu dodatnom porezu.

Drugim rečima, sve što ne može da funkcioniše samostalno kao objekat, već ima pomoćnu ulogu u uređenju dvorišta, ne ulazi u poresku osnovicu.

Posebna pravila za instalacije

Granica između onoga što se smatra objektom i onoga što je deo zemljišta dodatno se komplikuje kod instalacija i infrastrukture. Ministarstvo finansija pojašnjava da se sve instalacije koje su fizički deo objekta kao što su elektro, vodovodne, kanalizacione, grejne i druge smatraju sastavnim delom te nepokretnosti.

Čak i ako nije poznata tačna tačka priključenja na mrežu, te instalacije se uključuju u poresku osnovicu.

S druge strane, linijski infrastrukturni objekti tretiraju se zasebno. Tu spadaju putevi, železnička i metro infrastruktura, aerodromi, vodni i hidrotehnički objekti, energetski i gasni vodovi, kablovska i komunalna mreža. Oni imaju poseban poreski status jer su deo planiranih javnih sistema, a često ih koristi više subjekata.

“U praksi se upravo na primerima najbolje vidi gde se povlači granica između zemljišta i objekta. Zamislimo parcelu veću od 10 ari na kojoj postoji samo mala nadstrešnica i kamin. Iako fizički postoje određene strukture, one nisu dovoljne da bi se površina smatrala izgrađenom i porez se plaća samo na zemljište”, pojašnjavaju advokati propise Zakona o porezu na imovinu.

Oni dalje navode da ukoliko ispod te iste površine postoji izgrađena infrastruktura, situacija se menja. Na primer, fudbalski teren koji na površini izgleda kao obično travnato polje, a ispod njega se nalaze drenažni sistemi, pumpe ili kanalizacija – može biti tretiran kao poslovni objekat.

“Dakle, iako iznad zemlje nema bilo kakve građevine, sama instalacija ispod čini ga funkcionalnom celinom, pa je i poreski status drugačiji”, zaključuju pravnici advokatske kancelarije Stojković Advokati.