Pad broja stečajeva i likvidacija u Nišu, ali postupci dugi skoro deceniju

Privredna kretanja u Nišu u poslednje tri godine pokazuju dvostruku sliku. Sa jedne strane dolazi do rasta broja novoosnovanih firmi, a na drugoj je spor i dugotrajan proces gašenja preduzeća koji ukazuje na dubinske strukturne probleme.

Prema podacima koje nam je dostavila bonitetna kuća CompanyWall u 2023. godini u Nišu je osnovano 2.055 novih firmi, dok je u 2024. taj broj porastao na 2.277, što predstavlja rast od oko 11 odsto. Ovaj trend ukazuje na povećanu poslovnu aktivnost i potencijalno veće poverenje u lokalno tržište.

Ipak, sama činjenica da se broj firmi povećava ne govori dovoljno o njihovoj održivosti. Najčešće, deo tih preduzeća ima kratak životni vek, što se ne vidi odmah u statistici, ali postaje vidljivo kroz podatke o likvidacijama i stečajevima.

Likvidacije koje traju skoro deceniju

Među najdužim postupcima likvidacija u Nišu izdvajaju se Privredno društvo za trgovinu na veliko fertilizer4you koji je u procesu likvidacije bio 3.220 dana odnosno oko 8,8 godina, Davidkom d.o.o takođe oko 8,8 godina.

Na trećem mestu prema trajanju likvidacije nalazi se Javno preduzeće direkcija za upravljanje i razvoj Niške banje sa 8,7 godina, isto toliko trajalo je i za Dva s advertising d.o.o, i za preduzeće Adelante.

Broj stečajeva u Nišu smanjen je sa 10 u 2022. godini na devet u 2023. i  sedam u 2024. godini. Istovremeno, broj likvidacija opao je sa 232 u 2022. na 224 u 2023, odnosno na 189 u 2024. godini.

Na prvi pogled, ovi podaci ukazuju na stabilizaciju poslovnog okruženja. Međutim, analitički posmatrano, moguće je da deo firmi izlazi sa tržišta kroz druge modele, dok se deo problema „preliva“ u dugotrajne postupke koji traju godinama.

Najbolji pokazatelj strukturnih slabosti sistema jeste trajanje pojedinačnih stečajnih postupaka. U Nišu, među najdužim stečajevima izdvajaju se preduzeća kao što su DV mozaik inženjering sa 3.220 dana, što je gotovo devet godina trajanja postupka. Na drugom mestu je kompanija Simimpeks sa 7,8 godina, zatim AD Natom koji je u stečaju proveo 7,7 godina, Eurodrip sa 7,4 godine i na petom mestu je firma MD gradnja inženjering transport sa 2.686 stečajnih dana, odnosno oko 7,5 godina.

Podaci ponitetne kuće CompanyWall pokazuju da se stečaj uglavnom ne završava brzo, već postaje dugotrajan proces u kome imovina ostaje neiskorišćena. Industrijski kapaciteti, zemljište i oprema godinama stoje van funkcije, dok poverioci čekaju na naplatu.

Poslovni konsultanti Biljana Lazarević i Veljko Davidović objašnjavaju da kupovina preduzeća u stečaju u Srbiji retko je vođena željom da se sačuva firma kao takva – mnogo češće, investitore zanima ono što iza nje ostaje.

„U fokusu nisu brend, istorija poslovanja ili postojeći klijenti, već imovina: proizvodne hale, skladišta, zemljište, mašine i kompletna industrijska infrastruktura. Upravo ti resursi, koji se u stečajnom postupku često prodaju po cenama nižim od tržišnih, predstavljaju ključni motiv za ulazak investitora“, navode naši sagovornici.

Od uvođenja savremenog stečajnog zakonodavstva u Srbiji pokrenuto je više od 6.000 postupaka, dok se svake godine otvara između 400 i 500 novih. To praktično znači da tržište imovine iz stečaja konstantno postoji i nudi širok spektar prilika. Ipak, u praksi se retko prodaju firme kao zaokružene celine.

Paralelno sa klasičnim stečajem, postoji i mogućnost unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR), koji omogućava firmama da uz dogovor sa poveriocima restrukturiraju dugove i nastave poslovanje. Ipak, ovaj model je više izuzetak nego pravilo, dok se u velikom broju slučajeva primenjuje i tzv. dobrovoljni stečaj, kada sama kompanija inicira postupak kako bi kontrolisano prodala imovinu i uredila odnose sa poveriocima.

„Nakon kupovine, sudbina preduzeća gotovo uvek se menja. Najčešći scenario podrazumeva da kupac preuzima samo imovinu, dok staro pravno lice sa dugovima prestaje da postoji. Na njegovim temeljima nastaje nova firma, sa novim imenom i često potpuno drugačijim poslovnim modelom. Kontinuitet poslovanja u tom slučaju ne postoji – menja se i identitet i svrha nekadašnjeg preduzeća“, navode poslovni konsultanti.

U pojedinim slučajevima investitori kupuju industrijske komplekse bez obzira na njihovu prvobitnu namenu. Presudni faktori postaju lokacija, veličina i infrastruktura, dok se proizvodnja kasnije prilagođava sopstvenim potrebama.

Takav pristup vidi se na primeru kompanije Inmold iz Požege, koja je kupila imovinu fabrike nameštaja Napredak u Priboju.

„Umesto nastavka proizvodnje nameštaja, novi vlasnik je rekonstruisao pogone i prilagodio ih potpuno drugačijoj industrijskoj delatnosti. S druge strane, postoje i ređi primeri u kojima se zadržava osnovna delatnost. Fabrika Budimka u Požegi pokazuje da je moguće vratiti proizvodnju i oživeti brend, ali uz značajne investicije i promenu upravljanja. Nakon neuspešne privatizacije i odlaska u stečaj, Budimku je 2019. kupila kompanija ITN Group, koja je obnovila deo kapaciteta i ponovo pokrenula proizvodnju voćnih prerađevina“, kažu Lazarević i Davidović.

Interes za kupovinu imovine iz stečaja ostaje stabilan upravo zbog mogućnosti relativno povoljnog ulaska u industrijske resurse. Međutim, sam proces je složen i često dugotrajan. Od imenovanja stečajnog upravnika, preko procene imovine, do javnih licitacija ili tendera, procedura može trajati godinama – naročito ako se imovina ne proda u prvom krugu i cena mora da se koriguje naniže.

„Kod velikih sistema dodatni uslovi, poput obaveze ulaganja ili očuvanja radnih mesta, dodatno komplikuju proces. Ipak, kada do kupovine dođe i proizvodnja se ponovo pokrene, efekti se brzo preliju na lokalnu ekonomiju. Zapošljavanje se često realizuje uz podršku Nacionalne službe za zapošljavanje, a investitori neretko angažuju i bivše radnike, što omogućava brži restart proizvodnje“, zaključuju poslovni konsultanti Biljana Lazarević i Veljko Davidović.