Dostavljači mogu mesečno da zarade i do 200.000 dinara, ali sve troškove plaćaju sami

Svakodnevno na ulicama gradova u Srbiji možemo videti brojne dostavljače, najčešće hrane, kojih je prema podacima Centra za istraživanje javnih politika oko 3.500.

Tokom protekle decenije, širom sveta je došlo do eksplozije rada u platformskoj ekonomiji. Rad uz posredovanje platformi prodro je u sve oblasti ekonomske aktivnosti i iz korena izmenio razumevanje rada i zaposlenosti. 

Poput mnogih drugih zemalja, ni Srbija nije ostala imuna na ovaj rast angažovanja na platformama.  Kao prvo, Srbija ima jedan od najvećih „rezervoara“  potencijalnih radnika na globalnim digitalnim platformama.

„Međutim, primetna je i značajna ekspanzija drugih vidova platformskog rada, poput rada po pozivu u sektorima dostave hrane i prevoza putnika putem mobilnih aplikacija. Ove mobilne aplikacije već imaju oko 360.000 korisnika u gradovima Srbije u kojima posluju, aplikacije za dostavu hrane prisutne su u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu, Pančevu  i  Subotici“, navode autori istraživanja. 

Na rast upotrebe mobilnih aplikacija uticala je značajno i pandemija, što je dovelo i do potrebe za stvaranjem novih radnih mesta. Ono što predstavlja problem jeste angažovanje radnika koji Zakon još uvek ne prepoznaje.

Prema podacima dobijenim putem istraživanja navodi se da platformske kompanije ostvaruju dobit od rada vozača i dostavljača i vode evidenciju o obavljenom poslu, ali ne potpisuju ugovore neposredno sa radnicima već to čine putem trećih lica koja isplaćuju zarade. Treća lica su uglavnom posredničke agencije ili preduzetnici (samozaposlena fizička lica) koji potpisuju ugovore sa radnicima, stupaju u interakciju sa njima i posreduju u procesu isplate.

Dostavom se uglavnom bave muškarci srednjih godina

Kada je reč o profilu onih koji rade na ovakvim platformama veoma je širok spektar i u smislu obrazovanja, starosti, radnog iskustva. Prema rezultatima istraživanja najveći broj radnika ima između 30 i 40 godina. Mlađi radnici, u dvadesetim godinama, češće rade nepuno radno vreme i obično vrše dostavu biciklom ili pešice. Sredovečni muškarci uglavnom su vlasnici sopstvenih automobila, a rad na platformi im je osnovni  posao sa punim radnim vremenom.

„Pojedini dostavljači navode da trenutno rade na više poslova istovremeno, mada je većini jedini izvor prihoda platformski rad. Radnici koji obavljaju više poslova pominju da rade, na primer, u obrazovanju, kao frilenseri na internetu i privatno nude usluge prevoza i dostave. Neki navode da rade na više platformi istovremeno kako bi imali dovoljno posla i zadržali mogućnost da rade“, objašnjavaju autori studije.

Istraživanje Centra pokazalo je da dostavljači imaju fleksibilno radno vreme, što je njima bitno, veliku mogućnost da zarade od čak 60.000 do 200.000 dinara, međutim, to se retko dešava jer postoje problemi odnosno troškovi koji ne mogu da se izbegnu – servisiranje automobila, motora, bicikala, kao i kazne za parkiranje, što su troškovi koje ovi radnici plaćaju sami.

Radnici angažovani na ovaj način primaju zaradu preko posrednika, a za tu uslugu plaćaju naknadu u fiksnom iznosu. Platformske kompanije svim radnicima zaposlenim preko svakog posrednika plaćaju bruto zaradu i dostavljaju  spiskove pojedinačnih zarada koje se obračunavaju preko mobilne aplikacije. Posrednici, zatim, prosleđuju te zarade pojedinačnim radnicima.

Istraživanjem se došlo do podataka da su pojedini radnici samozaposleni preduzetnici. Preduzetnici poreze i doprinose plaćaju u paušalnom iznosu i imaju pravo na sigurnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu na osnovu plaćenih doprinosa.  

„Međutim, jedan broj radnika plaćen je posredstvom drugih preduzetnika, ali nema ugovore o radnom angažovanju.  U tim slučajevima  oni moraju da plate naknadu posredniku“, navode iz Centra.

Profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu Bojan Urdarević kaže da je bitno rešiti radni status dostavljača, koji u ovom sadašnjem obliku nije pokriven Zakonom o radu.

„Zakonom o radu nije definisan ovaj način zaposlenja, jer po zakonu imamo zavisni i nezavisni rad. Nezavisni rad su samozaposleni, a oni nisu pravno zaštićeni. Ovde imamo novi vid angažovanja, odnosno imamo radnike koji su ekonomski zavisni samozaposleni“, objašnjva Urdarević.

Glavno pitanje radnog prava dostavljača je za koga oni rade, da li za platformu, kao što je to slučaj u nemačkoj kompaniji Fudora gde imaju obezbeđenu minimalnu cenu rada i neke druge povoljnosti ili su angažovani kao preduzetnici preko neke od agencija i firmi koji se bave zapošljavanjem radnika.

„Platforme angažuju samozaposlene i nemaju obaveze prema njima. S druge strane, nastojanje da se ti radnici ukalupe u posao nije u redu, ali prepuštanje tržištu bez garantovanja minimalnih prava plašim se da bi vremenom dovelo do toga da postanu roba, što ne želimo“, naglasio je profesor radnog prava.

Istraživanje je pokazalo da su žene te koje najčešće naručuju hranu u Srbiji, najviše se naručuju pice, potom burgeri i testenine. Procena je da je vrednost tržišta za dostavu hrane u Srbiji oko 10,8 miliona evra mesečno.