Radnici zbog straha od otkaza rade prekovremeno i kada za to nisu plaćeni

Poslodavci u Srbiji sve češće ostavljaju radnike na radnom mestu duže od osam sati. Tokom prošle godine inspektori rada su najviše primedbi zbog ostajanja na poslu dužeg od predviđenog imali u trgovinama na veliko i malo, u prehrambenoj proizvodnji, ali i u oblasti smeštaja i ishrane.

Prema Zakonu na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran.

Zakon predviđa da tokom jedne radne nedelje broj prekovremenih radnih sati može da bude najviše osam. Ukoliko na zahtev poslodavca zaposleni rade prekovremeno duže od osam sati nedeljno, Zakon predviđa kaznu od 600.000 do 1,5 miliona dinara za poslodavca koji je pravno lice, i od 30.000 do 150.000 dinara za odgovorno lice u pravnom licu, odnosno od 200.000 do 400.000 dinara za poslodavca koji je preduzetnik.

Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Duško Vuković, kaže da se prekovremeni rad uvodi u izuzetnim slučajevima, ali da je tzv. produženi rad postao skoro pravilo, tako da se privatni poslodavci najčešće, uopšte ne obaziru na to šta je redovan, a šta prekovremeni rad.

„Po pravilu prekovremeni rad u toku jedne nedelje može da bude maksimalno osam sati, a u toku jednog radnog dana ukupno četiri sata. Međutim, prekovremeni rad se ne poštuje u smislu njegove dužine. S obzirom na mali broj inspektora u Srbiji rad poslodavaca uglavnom ne može da se adekvatno iskontroliše. Ljudi koji rade u delatnostima kao što je građevina, ugostiteljstvo, trgovina, pa mogu reći u skoro svim realnim sektorima, ostaju na poslu prekovremeno”, kaže Vuković.

Takođe, prema rečima našeg sagovorinka drugi problem je što radnici za prekovremeni rad nisu plaćeni. Prema Zakonu prekovremeni radni sati bi trebalo da budu uvećani za 26 odsto od obične satnice.

“Ako jedan sat vredi sto dinara, sledeći prekovremeni bi trebalo da vredi 125 dinara. Imamo velike zloupotrebe prekovremenog rada ne samo u privatnom već i u javnom sektoru. Poslodavci najčešće prekovremene sate ne plaćaju već ih pretvaraju u slobodne dane. Tako da ako imate osam sati prekovremeno, poslodavac će reći da jedan dan ne radite, mada to nikako ne bi trebalo izjednačavati, jer osam “običnih” i osam sati prekovremenog rada nikako nije isto”, naglašava potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.

Naš sagovornik kaže da je nedavno bio aktuelan i slučaj da je jedan rudar rekao da ne želi da dobije slobodne dane za prekovremeni rad već da mu se to plati, ali da je zbog toga bio suspendovan na tri meseca, jer je javnosti otkrio neku vrstu poslovne tajne.

U Srbiji niko nema evidenciju o tome koliko se radi i koliko su radnici za to plaćeni, bez obzira na to da li je u pitanju javni ili privatni sektor. Te podatke nemaju ni Zavod za statistiku, ministarstava finansija i državne uprave.

“U Srbiji postoji akumulacija kapitala pod praznom ekspolatacijom radnika, koja se vidi pre svega u tom prekovremenom radu spojenim sa preraspodelom rada. S obzirom na manjak inspektora i kontrola društveno neodgovornih poslodavaca bez obzira da li su u privatnom ili javnom sektoru, radnici imaju veoma mala prava, a veoma puno posla”, objašnjava za Biznis.rs, Duško Vuković.

Pandemija koja je uslovila da veliki broj radnika čija delatnost to dozvoljava pređe na rad od kuće, takođe posao obavljaju prekovremeno. U tom slučaju gubi se utisak da je zaposleni otišao iz kancelarije, već je dostupan kad god posao treba da se obavi, a to prema rečima potpredsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, podrazumeva i prekovremeni rad.

“I u radu van poslovnog prostora postoji zloupotreba. Veliki je problem to što ne postoje dovoljno razvijeni mehanizmi nadzora i kontrole poslodavaca. Radnici su u strahu od dobijanja otkaza, tako da pristaju i na nezakonske postupke samo da bi zadržali radno mesto. Zaposleni mora dobro da razmisli pre nego što se usudi na bilo kakvu vrstu otpora, ili pritužbe, jer je sadašnji Zakon o radu veoma nepovoljan”, kaže Vuković.

Naš sagovornik naglašava da i rad od kuće može biti način zloupotrebe iako je on definisan Zakonom o radu, u smislu trajanja radnog vremena i sredstava koje bi poslodavac trebalo da obezbedi zaposlenom u kući.

“Najčešće se radnicima sredstva ne obezbeđuju, niti im se plaća stalna dostupnost i kada se zvanično radno vreme završi. Radnici koriste sopstveni internet, kompjutere, opremu. Sve te stvari bi trebalo regulisati možda ne toliko Zakonom koliko kolektivnim ugovorom, mada društvo danas uopšte nema kulturu kolektivnog pregovaranja između radnika i poslodavaca”, zaključuje Duško Vuković.