Šta kada poslodavac ne uplaćuje doprinose?

Često se može čuti da zaposlenima poslodavci ne plaćaju doprinose, što uzrokuje mnoge probleme u ostvarivanju prava iz socijalnog osiguranja. Stoga se tu javljaju pitanja kao što su – šta zapravo predstavljaju doprinosi, šta se njihovim redovnim plaćanjem obezbeđuje i koje mehanizme zaštite prava je moguće koristiti ako poslodavac doprinose ne izmiruje, i mnoga druga.

Sredstva doprinosa za obavezno socijalno osiguranje su javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje – Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (RFPiO), Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) i Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ). Zakon je predvideo da radi socijalne sigurnosti radno angažovanih lica, poslodavac ima obavezu uplate doprinosa, čime se na računima javnih prihoda stvaraju sredstva kojima se finansira ostvarivanje prava iz socijalnog osiguranja-pravo na lečenje, na penziju, novčane naknade za nezaposlena lica i drugo.

Doprinosi se uplaćuju za sve radno angažovane, a prava ostvaruju samo osiguranici kod kojih nastupi neki od socijalnih rizika. Na ovaj način se obezbeđuje zdravstvena zaštita i materijalna davanja u slučaju nastanka bolesti, starosti, invalidnosti, smrti i nezaposlenosti. Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje propisano je ko je sve dužan da plaća doprinose, kao i način obračunavanja i plaćanja doprinosa.

Posledice neplaćanja doprinosa

Prva očigledna posledica koja nastupa neplaćanjem doprinosa jeste nemogućnost ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu. Naime, prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ostvaruju se na osnovu overene isprave o osiguranju (zdravstvene knjižice), a overu isprave o osiguranju vrši matična filijala RFZO na osnovu dokaza da je uplaćen dospeli doprinos.

„Ukoliko poslodavac ne plaća doprinose, zdravstvena knjižica zaposlenog i članova njegove porodice koji su zdravstveno osigurani preko njega, neće biti overena i zaposleni i njegova porodica neće imati pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu. U tom slučaju pravo na zdravstvenu zaštitu može da se koristi besplatno samo u slučaju sledećih usluga: hitne medicinske pomoći; ciljanih preventivnih pregleda – skrininga, vakcinacije i palijativnog zbrinjavanja. Što se tiče kategorija stanovništva koji uživaju posebnu zaštitu, to se odnosi jedino na trudnice, porodilje do godinu dana starosti deteta, kao i lica mlađa od 18 godina života, kojima je posebnim zakonom priznato pravo na besplatno lečenje to jest punu zdravstvenu zaštitu čak i ako im zdravstvena knjižica nije overena zbog neplaćanja doprinosa“, objašnjava za Biznis.rs pravnik Infostuda, Milan Predojević.

Kako on kaže, svi ostali trpe posledice jer zakon predviđa da osigurano lice za koje nisu uplaćeni doprinosi, a koristi zdravstvenu zaštitu, snosi troškove te zdravstvene zaštite iz svojih sredstava, s tim da ima pravo na refundaciju tih troškova od poslodavca koji je sve prouzrokovao neplaćanjem doprinosa.

„Doduše, zakon propisuje da ukoliko obveznik uplate doprinosa nije izvršio uplatu, osigurano lice ima pravo na naknadu plaćenih troškova za pruženu zdravstvenu zaštitu od poslodavca, ali time položaj zaposlenog nije mnogo popravljen. Prema tome, ukoliko neko dođe u situaciju da mora da plati zdravstvenu zaštitu zato što mu poslodavac ne plaća doprinose, ima po zakonu pravo da zahteva od poslodavca naknadu plaćene zdravstvene zaštite. Ukoliko poslodavac troškove ne izmiri, može se podneti tužba sudu radi naknade štete“, ističe naš sagovornik.

Drugo, postupak za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja pokreće se kod RFPiO, koji po službenoj dužnosti vodi evidenciju o ostvarenom penzijskom stažu. S obzirom na navedeno, penzioni staž se može proveriti u filijali RFPiO odlaskom na šalter ili putem sajta RFPiO.

„Svi građani koji imaju prijavu na obavezno socijalno osiguranje i važeću ličnu kartu mogu elektronski da provere da li im poslodavci plaćaju doprinose za penzijsko osiguranje. Na osnovu lične karte dobija se PIN broj u filijalama, pa nakon toga provera staža može se vršiti na sajtu RFPiO. Usluga je besplatna i može se realizovati bez ograničenja. U slučaju da se proverom podataka u bazi RFPiO utvrdi da nije evidentirano da je poslodavac platio dospele doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, potrebno je preduzeti nekoliko koraka“, naglasio je Predojević.

Pre svega je potrebno proveriti da li se radi o grešci, jer je, recimo, moguće da poslodavac za određenu godinu nije podneo M-4 obrazac, iako je platio doprinose. Poslodavci su zaključno sa 31. decembrom 2018. godine imali obavezu da za svaku godinu, do kraja aprila naredne godine, podnesu ovaj obrazac, koji je sadržavao podatke o plaćenom doprinosima. Ukoliko to nije bio slučaj, RFPiO nije imao unet podatak da je staž plaćen, iako zapravo jeste bilo sve izmireno u pogledu dospelih doprinosa.

„Od 1. januara 2019. godine RFPiO po službenoj dužnosti preuzima ove podatke od drugih državnih organa i poslodavac više nema obavezu predaje M-4 obrasca. Ukoliko poslodavac više ne postoji, platio je doprinose, a nije predao M-4 obrazac, kod filijale RFPiO se može pokrenuti upravni postupak u kojem se može dokazati da je sve plaćeno, što je suštinski najvažnije, na primer dostavom podataka/uverenja iz Poreske uprave“, naveo je advokat sajta za zapošljavanje Infostud.

Dodao je da, ukoliko nije reč o grešci, potrebno je upozoriti na vreme poslodavca da ispuni svoju zakonsku obavezu, jer ista ne zastareva, odnosno potraživanje uplate doprinosa za socijalno osiguranje ne može da zastari i poslodavac ne može da izbegne ovu obavezu vremenom.

„Ukoliko i pored upozorenja poslodavac ne plati doprinose, potrebno je podneti prijavu Poreskoj upravi, koja može da pokrene postupak prinudne naplate doprinosa. Takođe, moguće je obratiti se i Inspekciji za rad Ministarstva rada. Ova institucija ima ovlašćenje da pokrene prekršajni postupak protiv poslodavca koji ne plaća doprinose i poslodavac može po odluci prekršajnog suda da plati i kaznu za počinjeni prekršaj, što bi mu bio dodatni finansijski teret pored obaveze plaćanja doprinosa. Ukoliko ništa od navedenog ne da rezultat, preostaje podnošenje tužbenog zahteva sudu“, naglasio je Predojević.

Naplata neplaćenih doprinosa

Neplaćeni doprinosi kao predmet samostalnog tužbenog zahteva predstavljaju jedno od spornih pitanja u sudskoj praksi, usled različitog stava dve najviše sudske instance. Vrhovni kasacioni sud na sednici Građanskog odeljenja od 23. marta 2010. godine donosi zaključak da odlučivanje o samostalnom tužbenom zahtevu koji se odnosi na obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti, jer se ne radi o sporu za koji je predviđeno da se rešava u skladu sa pravilima Zakona o parničnom postupku.

„Sud međutim istovremeno navodi da kada se tužbeni zahtev odnosi na isplatu zarade, naknade zarade i naknade štete zbog izgubljene zarade uz obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja, tada jeste nadležan sud, i to osnovni sud. Stav o nenadležnosti suda zasnovan je na činjenici da su sredstva doprinosa javni prihod prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, a da je Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji uređen postupak utvrđivanja naplate i kontrole javnih prihoda i da se poreski postupak sprovodi po odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak“, ističe naš sagovornik.

Ustavni sud, s druge strane, doneo je Odluku 21. februara 2013. godine, u kojoj se konstatuje da su doprinosi koje je poslodavac u obavezi da obračuna i uplati u korist zaposlenog, sastavni deo zarade. Zakon o radu i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika govore o „doprinosima koji se plaćaju iz zarade“.

„Ustavni sud ističe da je imao u vidu da su sredstva od doprinosa javni prihod. Međutim, zbog obaveze poslodavca da doprinose u korist zaposlenog uplati istovremeno sa isplatom zarade, odnosno naknade zarade, te zbog činjenice da i zakon doprinose definiše kao sastavni deo plate, Ustavni sud ne prihvata tezu da se u pogledu doprinosa koje poslodavac nije na vreme uplatio, zaposleni jedino može obratiti organu uprave“, navodi advokat Infostuda.

Stav Ustavnog suda je da je osnovni sud nadležan da postupa i u slučajevima kada je predmet spora (tužbenog zahteva) isključivo obavezivanje poslodavca na uplatu neuplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Ustavni sud se dalje poziva na načelo „ko može više, može i manje“, odnosno da nadležnost da postupa po tužbama za isplatu zarada utoliko više obavezuje sud da postupa i po tužbama koje za predmet imaju samo obavezu uplate doprinosa, kao sastavnog dela zarade.

„Imajući u vidu da je ovlašćenje Ustavnog suda da reši sukob nadležnosti između sudske vlasti s jedne strane i organa uprave sa druge strane, realno je očekivati da prevlada stav ove visoke sudske instance i da svako lice kojem poslodavac nije uz zaradu uplatio pripadajuće doprinose, može samostalnom tužbom sudu da ostvari svoje pravo i obaveže poslodavca presudom da ispuni zakonsku obavezu uplate doprinosa za socijalno osiguranje. Na ovaj način moguće je čak dokazivati i da ste „radom na crno“ stekli određene godine penzijskog staža koje je poslodavac dužan naknadno da isplati“, objašnjava Predojević.

S obzirom na teškoće u dokazivanju da ste godinama bli u radnom odnosu, radili i primali platu, ali da poslodavac nije platio doprinose, naš sagovornik kaže da je bolja opcija dok traje radni odnos prijaviti sve Inspekciji za rad.

„Inspektor bi po prijavi izašao na lice mesta i utvrdio da postoji rad bez ugovora i bez prijave na socijalno osiguranje, nakon čega bi poslodavca rešenjem obavezao da potpiše sa zaposlenim ugovor o radu na neodređeno vreme i podnese zakonom propisanu prijavu. Protiv odgovornog lica u firmi se podnosi i prekršajna prijava zbog rada na crno. U svakom slučaju, Inspektor za rad može podneti prekršajnu prijavu protiv poslodavca, ali nema ovlašćenja da naloži isplatu zarada i doprinosa. Potraživanja zarada i doprinosa se mogu ostvariti jedino u sudskom postupku“, napominje Predojević.

Izazovi sa uslovima za penziju

Mnogi zaposleni tek kada navrše godine života za odlazak u penziju i podnesu zahtev filijali RFPiO shvate da imaju problem sa stažom, odnosno da im za odlazak u penziju nedostaje staž osiguranja za godine u kojima su radili i bili u uverenju da stiču penzioni staž uplatama doprinosa od strane poslodavca.

„Praktično, iako je u radnoj knjižici upisan sav radni staž, a poslodavac nije redovno uplaćivao penzijski doprinos za sve godine radnog staža, penzija se ne može ostvariti, ili se ne može ostvariti pun iznos penzije koji bi po zakonu pripao, da je sav penzijski staž uplaćen. U navedenom slučaju, radnici sa “rupama u stažu” ipak imaju mogućnost da ostvare pravo na penziju. Oni mogu sami da uplate nedostajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period kada su bili u radnom odnosu i imali prijavu na socijalno osiguranje, a poslodavac doprinose nije platio. To je moguće uraditi samo kada penzijski staž koji se popunjava uplatom predstavlja uslov bez koga ne bi bilo penzije“, ističe pravnik Infostuda.

Dakle jedino u slučaju da bez uplate “rupa u stažu” nije ispunjen uslov za penziju, dopuštena je naknadno plaćanje doprinosa od strane podnosioca zahteva za penziju. Prema tome, nije moguće uplatiti recimo period od nekoliko godina koje su odrađene, a za koje poslodavac nije platio doprinose, ako neko i bez tih godina penzijskog staža ispunjava uslov za penziju.

„Za nedostajući period u smislu ispunjavanja uslova za penziju, kada osiguranik sam plaća doprinose koje nije uplatio poslodavac, uvek se računa najniža penzijska osnovica. Država je u više navrata zakonom i podzakonskim aktima povezivala staž radnicima kojima nisu uplaćeni doprinosi, na taj način da je država platila doprinose, a umesto RFPiO stupila u ulogu poveriocima prema poslodavcima dužnicima. Moguće je da će i u narednom period država na sličan način rešavati problem “rupa u stažu”, ali se na to ne treba sa sigurnošću oslanjati, već je potrebno na vreme preduzimati zakonske korake, koje smo već opisali u prethodnom delu teksta, u pravcu obavezivanja poslodavca da plati doprinose“, navodi Predojević.

Sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, sem potraživanja uplate doprinosa za socijalno osiguranje. Dakle pravila zastarevanja na utvrđivanje, naplatu i povraćaj, ne primenjuju se i na doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

„Ukoliko firma odlazi u stečaj, takođe treba brzo reagovati i prijaviti potraživanje doprinosa u stečajnom postupku, jer se ova dugovanja proistekla iz radnog odnosa prioritetno naplaćuju od firme – dužnika koji je zapao u finansijski problem. Nažalost, ako poslodavac koji nije platio doprinose više ne postoji, praktično ne možete da preduzmete ništa, jer ne postoji dužnik koga biste pravnim sredstvima primorali da plati obavezu. Pošto je dužnik prestao da postoji, više nije moguće naplatiti doprinose, osim ukoliko ne postoji pravni sledbenik propalog preduzeća, odnosno firma koja je preuzela sva prava i obaveze bivšeg poslodavca“, konstatuje naš sagovornik.