SVETSKI PRVAK U ŠTRIKANJU VRATIO SE U SVOJE SELO Dušan je naš modni kreator o kome je snimljen i film

Iz rodnog sela Jarkovac u Banatu, otišao je kao Dušan Šorđan, a vratio se kao Duschan de Sordjan, modni kreator svetskog kova, kako bi uživao i sa svojom ženom Suzanom provodio bezbrižne i mirne dane. Živeo je u Sloveniji, najviše se ostvario u Nemačkoj, dotakao zvezde i naposletku našao svoj mir u vojvođanskoj idili.

Dobijao je mnoge nagrade tokom svoje karijere, a samo neke od njih su: prvak sveta u štrikanju, treće mesto na svetu za kreatora muške mode, zatim oktobarska nagrada opštine Sečanj, gde trenutno živi i stvara.

Dokumentarni film „Zov“ iz 2004. godine, u režiji Vladimira Perovića, koji je snimljen o Dušanu, osvojio je zlatnu medalju na festivalu dokumentarnih filmova u Beogradu i bio je prikazivan u 36 zemalja širom sveta.

Bilo mu je ponuđeno i da uđe u Ginisovu knjigu rekorda, što je odbio, jer, kako kaže, nije želeo da na jednoj strani bude on kao velemajstor u štrikanju, a na strani pored, neko ko je pojeo ogroman broj palačinki.

„Ljubav prema štrikanju traje od malih nogu. Moja sestra je volela da štrika i uz nju sam počeo i ja, još pre nego što sam pošao u školu. Kada god bi ona uzela nešto da štrika, pitao sam se kako i šta sve može da izađe iz jednog običnog klupčeta. Iz te znatiželje sam počeo i sam da pletem, toliko dobro mi je išlo, da sam stigao do velemajstora“, priseća se Šorđan u razgovoru za Biznis.rs.

Pored štrikanja, sestra ga je naučila i da šije. Tada je počeo da sanja o tome kako će jednog dana oblačiti poznate ličnosti, što se kasnije i ostvarilo. Karijeru je započeo tako što je ispleo pet – šest haljina i odneo ih u Nacionalni salon u Beogradu.

„Njima se to dopalo i započeli smo saradnju. Tokom jednog intervjua, novinarka Mila Kodemo mi je rekla da ako želim svetsku karijeru, treba da odem u Ljubljanu, što sam i uradio. Tamo sam već posle nekoliko meseci započeo saradnju sa velikim televizijskim zvezdama kao što su Elda Viler, Pepel In Kri, Meta Močnik, Zdenka Kovačiček, Majda Sepe i mnoge druge“, priča naš sagovornik.

Dodaje da je nakon 10 godina života u Sloveniji, u dogovoru sa suprugom, otišao u Nemačku, gde je odmah stupio u kontakt sa kompanijom šivaćih mašina Pfaff. Sa njima je radio mnoge kolekcije, pa je tako, kada je bio sajam tehnike u Hanoveru, dao svoju kolekciju pod njihovim imenom.

Tada ga je pozvala novinarka iz časopisa Funk Uhr i sklopili su saradnju – tri godine je imao svoju stranu u časopisu, koju je uređivao kao ekspert u štrikanju.

„Tokom intervjua 1984. godine, jedan novinar me je zamolio da štrikam, i tako mu je sinula ideja da se prijavim za takmičenje u štrikanju na sajmu tehnike. Prijavilo se 260 žena i pet muškaraca, uključujući i mene. Nakon četiri sata ostali smo 20 žena i ja, kao muškarac. Na takmičenju sam proglašen za pobednika, jer sam za četiri i po sata ispleo ceo džemper, koji je dat na licitaciju za jedno sirotište“, objašnjava Šorđan.

Kaže da mu je i to bila „odskočna daska“, jer je nakon toga počeo da radi za Holivud, odnosno za serije Dallas i Dinasty, zatim za Odri Lenders (Audrey Landers), Lindu Evans, Džona Kolinsa, (John Collins), Čaku Kan (Chaka Khan), i mnoge druge.

Povratak u rodni kraj

„U svoje rodno mesto sam se vratio igrom slučaja 2002. godine. Deca i unuci su voleli da dolaze, kupili smo kuću i ja sam tu ostao. Počeo sam da sarađujem sa školom, držao sam im časove manekenstva i bontona. Imali smo i revije koje su bile uspešne“, priča priznati modni kreator.

Dodaje da je sarađivao i sa Kulturnim centrom Zrenjanina, gde su radili na projektu „Ostvari san, bar na jedan dan“, gde je video da se mladi interesuju i sa radošću dolaze na svaku probu i reviju, jer, kako ističe, nikada nije pravio razliku među njima, te je svako imao priliku da stane na pistu i oproba se u manekenskim vodama. Veoma mu je draga i saradnja sa Titelom, gde je takođe bila organizovana izvrsna modna revija.

„Sledeći korak u mojoj karijeri, da sam ostao u Nemačkoj, bio bi odlazak u Ameriku, jer sam imao ponudu, ali nisam želeo da se odvojim od porodice. Čak je moj sin, David, jednom prilikom rekao: „Tata bi imao još veću karijeru, da nema nas“. Oni su mi uvek bili na prvom mestu i nikada ne bih uradio nešto, makar i zarad karijere, da se odvojim od njih. Kada sam se vratio, snimljen je o meni film „Zov“ ili „657.000 godina do zvezde Danice“, navodi Šorđan.

Ističe da nikada nije voleo da imitira bilo koga, da je uvek težio tome da ostavi neki svoj lični pečat na stvaralaštvo, da bude unikatno i jedinstveno, vanvremensko, da ne bude klasično ili karnevalsko, a da se opet izdvaja od ostatka.

„Ono što je interesantno u vezi saradnje sa poznatim ličnostima je to što su one najveće zvezde najjednostavnije, vrlo prijatne, pristupačne i nisu preterano zahtevne. Neke od svetskih zvezda sa kojima sam sarađivao su Toni Šumaher (Toni Schumacher), Miss Nemačke Nikol Rajnhard (Nicole Reinhardt), koja je učila kod mene svoje prve manekenske korake, Bata Ilić, on je u Nemačkoj jako popularan, ali Srbija ne zna za njega, zatim pevač Kosta Kordalis (Costa Cordalis) i još mnogo njih“, priseća se naš sagovornik.

Saradnja sa optičkim i drugim kompanijama

Kastingom koji je rađen preko televizije, uz direktore i glavne šefove Volkswagena, odabrao je 120 manekena, i u hali čuvene fabrike automobila imao je reviju koja je bila dva puta rasprodata, sa po 4.500 gledalaca po večeri. „Bilo je fantastično“, konstatuje Dušan.

Nekada je imao i više od 70 modela naočara, kojih sada ima oko 30, pošto je ostale podelio i poklonio drugima. Ovo potiče iz saradnje koju je imao sa nekoliko brendova naočara, sa firmama koje su koristile njegovo ime za svoje kolekcije.

Jedna kolekcija se čak do skora prodavala i u Španiji, a naočare koje poseduje, oduvek je vešto kombinovao sa svojim odevnim kombinacijama, koje je, naravno, uvek sam za sebe kreirao.

„Te firme su se zvale Yabi spirit, Optik Aktuell, Ehme de Riese der optiker. Od njih sam dobijao naočare, koje sam menjao svakog dana, a i danas to radim. Kada sam počeo da radim sa optičkim kućama, jedna firma koja se bavila proizvodnjom kafe, Eduscho, tužila me je jer moje ime na nemačkom Duschan, pa su mislili da sam namerno svoje ime tako pisao, kako bih postigao uspeh preko njih. Na sudu je presuđeno u moju korist, jer je to moje pravo ime“, konstatovao je Dušan (Duschan).

Propuštena životna šansa – Grejs Keli

Veliki prijatelji u Srbiji su mu, kako kaže, glumac Slobodan Ćustić, novinarka Emina Ćirić, Eva Ras, Suzana Mančić i drugi.

„Posle svih uspeha koje sam ostvario, mogao sam da biram sa kime želim da sarađujem, a moj najveći san bio je da sarađujem sa Grejs Keli (Grace Kelly). Upoznali smo se u Hamburgu i ljudi koji su me tad zastupali su je kontaktirali i dogovorili termin. Napravio sam čitavu kolekciju samo za nju, i jednog dana, devojka koja je šila za mene, došla je i rekla da su na radiju javili da je Grejs poginula“, priseća se Šorđan.

Tu vest je toliko teško podneo, da nije mogao da dođe sebi skoro tri nedelje, jer je to doživeo kao gubitak člana porodice.

„Ona je žena koja je, uvek kažem, imala „tupu“ lepotu, bez ikakvih „ćoškova“. Sva je bila lepa, graciozna, inteligentna, ljubazna, nije joj bilo ravne. Kako je bila starija, tako je sve gracioznija postajala. To je jedna životna šansa koja je bila propuštena“, priznaje Dušan.

Možda ne bi ni otišao iz Srbije, kaže, da mu novinari nisu preporučivali da ode. Da je ostao, naš sagovornik smatra da nikada ne bi ostvario uspeh koji je ostvario u inostranstvu.

„Kod nas neke stvari malo teže prolaze nego u stranim zemljama, a što je veća zemlja, veće su i mogućnosti da stupite sa pravim ljudima u kontakt. Da bi uspeo u svetu, pogotovo u dizajniranju, moraš imati svoj stil koga ćeš se pridržavati dugi niz godina, da bi dostigao ono što zamisliš. Jer ništa ne dolazi preko noći, za sve je potrebno mnogo truda i rada da bi se ostvario uspeh“, naglasio je naš sagovornik.