ENERGETSKA TRANZICIJA SRBIJE Od uglja ka obnovljivim izvorima energije

Srbija se u poslednje vreme suočava u energetskom smislu sa ozbiljnim izazovom energetske tranzicije, pre svega u segmentu proizvodnje električne energije i usmeravanju ka obnovljivim izvorima energije. Posebno ako se uzme u obzir činjenica da je Evropska Unija usvojila strategiju da postane “klimatski neutralna” do 2050. godine, odnosno da do tog trenutka potpuno eleminiše emisiju ugljen dioksida. To se ne može ostvariti sa značajnijim udelom proizvodnje električne energije od uglja. A jasno je da je ugalj ključni energent za proizvodnju električne energije u Srbiji.

Kako je naglasio programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) Mirko Popović, ugalj postaje gorivo prošlosti, i u ekonomskom i u ekološkom smislu.

Jedan broj evropskih zemalja i članica Evropske Unije najavio je da će prestati da koristi ugalj kao energetsko gorivo. To su već do 2025. Godine najavili u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji….

Isto tako, Nemačka je nedavno usvojila zakon prema kojem će prestati da koristi ugalj za proizvodnju električne energije do 2038. godine. Treba naglasiti da energetska tranzicija nije samo ,,moda” evropskih zemalja. I Kina ide putem smanjivanja korišćenja uglja za proizvodnju električne energije. Svedoci smo da je proteklih godina nekoliko termoelektrana u okolini Pekinga zatvoreno. Kina isto tako postaje i jedan od globalnih lidera u proizvodnji energije iz obnoviljivih izvora, kao i u rastu privrede koji se zasniva na ovoj vrsti energije.

Mirko Popović ukazuje i na još jednu važnu činjenicu koja podstiče energetsku tranziciju. Naime, u Evropskoj uniji na snazi je trgovina emisijama štetnih materija – jednostavno ne možete besplatno emitovati štetne materije u okolinu. Uvedene su takse onima koji proizvode energiju uz emitovanje ugljen dioksida. Tako je cena jedne tone ugljen dioksida koja se emituje oko 25 evra, sa tendencijom daljeg rasta.

A uvođenje takse na emisiju CO2 za zemlje regiona se očekuje već 2022. godine.

Kada pogledamo sadašnju poziciju Elektroprivrede Srbije (EPS), ta kompanija je prema izveštaju iz 2018. godine emitovala oko 27 miliona tona ugljen dioksida ( CO2). To bi prema regulativi koja važi u EU nametalo dodatni trošak EPS od 670 do 700 miliona evra godišnje. To je nešto što EPS jednostavno ne bi mogao ekonomski da izdrži.

To naravno, iz perspektive naših evrointegracija, nameće potrebu da se EPS transformiše prema obnovljivim izvorima energije, kako bi mogao da bude konkurentan na evropskom energetskom tržištu.

I predsednik Fiskalnog saveta dr Pavle Petrović u svojoj analizi naglašava da bi Elektroprivreda Srbije, u cilju zadovoljavanja rastućih potreba zemlje za električnom energijom u sledećoj deceniji, u srednjem roku morala da investira ukupno oko 5,6 milijardi evra ili oko 600 miliona evra godišnje, što je za oko 50 odsto više u odnosu na sadašnja ulaganja. Ovaj iznos podrazumeva i snažno povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine, kako bi se napokon smanjilo zagađivanje iz EPS termoelektrana. Prema analizi Pavla Petrovića, tako bi godišnje bilo potrebno da Srbija ulagaže oko pola milijarde evra u nove proizvodne kapacitete i oko 100 miliona evra u zaštitu životne sredine, a to je obaveza i Srbije i EPS.

Petrović ističe da su to investicije koje EPS samostalno ne može da obezbedi, i zato je tu potrebna ozbiljna pomoć države.

Srbija proizvodi 70 odsto svoje električne energije iz uglja. U planu su i izgradnje novih termoelektrana koji bi trebalo da zamene kapacitete koji izlaze iz upotrebe. Činjenica je i da je pandemija korona virusa ubrzala tranziciju energetskog sektora ka obnovljivim izvorima energije, čija proizvodnja postaje u ekonomskom smislu sve isplativija, u poređenju sa ugljem.

Ali i energetska tranzicija, kao i svaka druga, puno košta.