Evropska industrija uglavnom nespremna za brze promene

Ključne industrijske grupe u Evropi aktivno lobiraju protiv nekih od predloga u okviru paketa „Fit for 55“, koji je Evropska komisija predstavila u sredu. Paket uključuje niz mera, od povećanja ciljeva za obnovljive izvore energije i uvođenja novih ograničenja CO2 za automobile i kombije, do uspostavljanja pograničnog poreza na emisiju ugljen dioksida.

Na bazi odgovora u istraživanju koje je sprovela EK među 216 industrijskih udruženja u Evropi, oko 36 odsto dalo je podršku planovima za smanjenje emisije štetnih gasova za 55 procenata do 2030. godine. Isti trend primećen je i među 20 najuticajnijih industrijskih udruženja, osim u elektroenergetskom sektoru, koji je evoluirao u zagovornika većih klimatskih ambicija, prenosi EU Observer.

U oviru paketa „Fit for 55“ (Spremni za 55) najsporniji su sistem trgovine EU emisijama (tržište ugljenika u EU) i predloženi pogranični porez na ugljenik. Predlog reforme zakonodavstva o obnovljivim izvorima i oporezivanju energije, takođe je pokrenuo intenzivno lobiranje grupacija teške industrije i fosilnih goriva.

Grupe koje predstavljaju sektore transporta i teške industrije, kao što su ACEA (automobili), CEMBUREAU (cement), Cefic (hemikalije) i Eurofer (čelik) identifikovani su kao „moćne blokade“ regulatornim predlozima komisije.
Grupe vazduhoplovne i brodske industrije, Airlines for Europe i Udruženje brodovlasnika EU nisu saglasne sa pokušajima EU da primeni ciljeve Pariskog sporazuma iz 2015. godine. To ima veze sa namerom Brisela da uvede minimalnu poresku stopu na vazduhoplovno gorivo, kao i smanjenje emisije štetnih gasova u brodarstvu.

Uprkos širokoj podršci postizanju neto nulte emisije do 2050. godine, istraživanje je otkrilo da je protivljenje kratkoročnim regulatornim ambicijama o klimi praćeno tvrdnjama da neposredne mere ugrožavaju konkurentnost evropskog poslovanja. To se kosi sa porukom EK da uz primenu zelene politike kreira „modernu, resursno efikasnu i konkurentnu ekonomiju“.

„Ova nepovezanost između korporativne retorike i lobističkih akcija industrijskih grupa dovodi u opasnost evropske napore da uskladi svoju agenfu klimatske politike sa ciljevima Pariskog sporazuma. Realnost je da dugoročni klimatski cilj ne znači mnogo ako ne postoji jasan put da se to ostvari“, ocenili su analitičari londonske think-thank organizacije InfluenceMap.

Izveštaj ukazuje da je ova neusklađenost ključna briga za investitore, kao i za kompanije koje predstavljaju ova udruženja, uključujući one koje deklarativno podržavaju ambicije EK. Sektori koji generišu najveće emisije i zagađenje, poput teške industrije i poljoprivrede i dalje su isključeni iz napora potrebnih za doprinos klimatskoj neutralnosti.

Uvođenje šeme za trgovanje emisijama u građevinarstvu i transportu, uz održavanje besplatnih emisija CO2 za industriju i korišćenje javnih sredstava za finansiranje fosilnih goriva u Evropi, prema oceni briselskog EEB (Evropski biro za životnu sredinu koji okuplja 140 srodnih NVO) de facto će prebaciti troškove zagađenja sa stvarnih zagađivača na krajnje potrošače – građane.

„Ono za šta EK kaže da je pogodno za 55, nije pogodno za našu planetu i nepravedno je prema društvu. Bez postupnog ukidanja fosilnih goriva, industrija goriva prenosiće na građane troškove emisije u građevinarstvu i transportu, a i dalje će ostvarivati ogromne profite“, rekla je menadžerka EEB za klimu, Barbara Mariani.

O planu EK odlučivaće države članice i Evropski parlament. Francuska, Italija, Mađarska, Letonija, Irska i Bugarska izrazile su zabrinutost zbog predloga, a španski poslanik EP Herman Terč (Hermann Tertsch) oštro je napao predlog.

„EK najavljuje vizionarske besmislice dobro plaćenih zvaničnika i poslanika koji preziru stvarnost i interese stotina miliona Evropljana. Do 2050. godine, to je već bila zabluda, a oni su požurili za 15 godina. To je totalitarni socijalni inženjering i pljačka blagajne“, rekao je Terč, prenosi britanski Express.

S druge strane, evropski komesar za klimatsku politiku Frans Timermans (Frans Timmermans) rekao je:

„Da, teško je, ali to je i obaveza, jer ako se odreknemo obaveze da pomažemo čovečanstvu propali bismo. Ne samo mi, već bi propala i naša deca i unuci“. On je dodao da bi cena neuspeha bila da bi buduće generacije vodile ratove za vodu i hranu.