NI NAJBOLJIMA NIJE LAKO U DOBA KORONE Multi-instrumentalista Ivan Zoranović o svojoj neobičnoj karijeri za Biznis.rs

Iako je dilomirao na Fakultetu političkih nauka, Ivan Zoranović, poznatiji kao Kiza, dugo već svira sa velikim brojem stilski sasvim različitih muzičara – od Đorđa Balaševića, Neleta Karajlića, Nikole Vranjkovića, i po tome predstavlja jedinstvenu pojavu na našoj muzičkoj sceni.

I to ne samo u muzičkom smislu. Naime, kada je krenulo vanredno stanje usled pandemije korona virusa, Zoranović se zaposlio u struci, i to dobivši poziv sa Biroa za zapošljavanje.

“Meni lično, situacija sa koronom donela je, potpuno neočekivano, posao u struci. Poslednjih sedam meseci radim kao socijalni radnik u Ustanovi socijalne zaštite za stara i nemoćna lica „Zlatno Srce“ na Umci. I da mi nije bilo tog posla, zaista nemam ideju kako bih preživeo mesece restrikcija, policijskih časova i zatvaranja javnih mesta”, kaže ovaj muzičar za Biznis.rs.

Događaj koji ga je uveo u svet rock muzike i početak interesovanja za gitaru kao instrument bio je koncert „Riblje Čorbe“ na Beogradskom Sajmu, 1983. godine, na koji su ga odveli roditelji, kao poklon za rođendan.

“Taj koncert, i utisak, koji je Rajko Kojić, tadašnji solo gitarista „Riblje Čorbe“, ostavio na mene te noći, bili su presudni da definišem svoju želju u pogledu toga čime bih voleo da se bavim kad porastem. Sav kasniji sled događaja, koji je jedna duga i kompleksna priča, vodio me je ka tome”, priseća se Zoranović.

Ipak, prelomni trenutak za profesionalno bavljenje muzikom, bio je poziv njegovog učitelja gitare, Miloša Milosavljevića, da ga odmeni 1994. godine u hard rock cover bendu Ben Hur.

“Od tada, do danas, moji roditelji od mene više nikada nisu čuli rečenicu – potrebne su mi pare”, dodaje Zoranović kroz smeh.

Kako kaže, zaista svira samo gitaru, a ostalim instrumentima se “samo” služi, manje ili više kvalitetno. U tu kategoriju spadaju – violončelo, za koje je završio nižu muzičku školu, klavijature, buzuki, bendžo, sitar, bas gitara i bubnjevi.

“Kako sam izuzetno samokritičan, često smatram da se i gitarom samo služim. Da bi čovek zaista svirao neki instrument, mora da postoji ozbiljna, dugotrajna, svakodnevna posvećenost, koju u današnje vreme na ovim prostorima ozbiljno opstruiraju nametnuti tempo života i rešavanje egzistencijalnih pitanja”, objašnjava Zoranović.

Sviranje violončela i studije na fakultetu imaju za njega jedan zajenički imenitelj, naime, oba je napustio na korak, dva do kraja i vratio im se posle 40. godina života da ih privede kraju.

“Muzičku školu napustio sam na prvom tromesečju 6. godine, u jesen 1989. godine, iz meni tada nepoznatih razloga. Na fakultetu sam apsolvirao juna 2001. godine, sa 12 ispita do kraja, a zatim otišao na služenje vojnog roka. Narednih godina sam mislio da sam zauvek digao ruke od njega. Ipak sam se studiranju vratio oktobra 2013. godine i u naredne tri godine počistio tih 12 ispita i diplomirao u julu 2016. godine”, ističe Zoranović.

Dodaje da je ta diploma bila je ogromna “injekcija” za njega, nešto zbog čega je rešio da se vrati i davno napuštenoj muzičkoj školi.

“Moje dve divne prijateljice, Vesna Surčulija Radić i Ana Rančić, koje su nedugo pre te moje odluke osnovale muzičku školu Eva Music Center, mnogo su mi pomogle u tome, na čemu sam im doživotno zahvalan”, kaže Zoranović.

Završavanju fakulteta i muzičke škole, prethodila je, kako kaže, obimna psihoterapija, u kojoj mu je, između ostalog, objašnjeno zbog čega je napustio i jedno i drugo na korak do kraja.

“Kada su svi strahovi, koji su me blokirali u tim poslovima, bili otklonjeni, mogao sam oba da privedem kraju bez većih poteškoća. To me danas čini neverovatno ponosnim na sebe”, dodaje Zoranović.

Svaki projekat donosi nešto novo

“Znam da ovo zvuči kao neki diplomatski odgovor, ali svaki od projekata, u kojima učestvujem, ili bendova i izvođača sa kojima nastupam, interesantan je na svoj način. Ono što mi je najvažnije jeste da se sa svakim osećam lepo u trenucima zajedničkog rada”, kaže Zoranović.

Dodaje da to nije uvek lako postići, jer je u svaku od tih priča umešano mnogo različitih ljudi, sa mnogo različitih energija, koje ponekad nisu kompatibilne sa njegovom.

“Vremenom sam naučio da upravljam sobom u tim okruženjima i da stvari ne doživljavam lično, što mislim da je jako važno u bavljenju ovim pozivom. Jer, svetom muzičara često kruže dosta naglašene sujete i narcisoidnosti, koje ponekad treba podnositi preko sopstvenih mogućnosti. Ne kažem da ja nisam sujetan i narcisoidan u pogledu svojih kvaliteta, ali se trudim da to suzbijem koliko god mogu, i da niko ne dolazi u konflikt sa tim delom mene. To, naravno, nije uvek lako”, objašnjava Zoranović.

Biti muzičar je privilegija

Na pitanje – šta znači biti uspešan u muzici kaže da ne postoje relativniji pojmovi u savremenom svetu, nego što su „Uspeh“ i „Sloboda“.

“Za mene, uspeh znači da živim u skladu sa sopstvenim vrednostima, i da ne odustajem od snova, bez obzira na činjenicu da sam mnoge višedecenijske snove ostvario. U muzici, biti uspešan, po meni, znači uživati u tome što radiš. Biti muzičar je, najpre, Bogom dana privilegija i u skladu sa time se treba i odnositi prema njoj. Negovati talenat, okružiti se ljudima od kojih se može učiti, upijati, slušati… i uspeh neće izostati. Treba samo čvrsto verovati i u sebe i u tu mogućnost”, naglašava Zoranović.

Korona je pokazala koliko je čovek nemoćan

Kada je u pitanju Covid-19, Zoranović ističe da je pandemija pokazala, ne samo njemu, nego i celom svetu, da je čovek, po ko zna koji put u svojoj istoriji, nemoćan u odnosu na prirodu i da ga mogu uništiti elementi, koji su golim okom nevidljivi.

“Kao što se već više od pola godine intenzivno uveravamo, tu ne pomažu ni stečena znanja iz kojih god oblasti, ni tehnološki napredak”, kaže Zoranović.

Dodaje da je možda ovo vreme u kojem nam priroda šalje poruku da povučemo ručnu i da je ne uništavamo zarad sopstvene koristi.

“Jedan od postulata održivog razvoja glasi – planetu nismo nasledili od svojih predaka, nego smo je pozajmili od svoje dece. Vrlo je moguće da nepoštovanje ovog načela sada dolazi na naplatu, doduše, na dosta surov način”, zaključuje Zaranović.