IZ ZLATNIH GODINA JUGOSLOVENSKOG STRIPA PRAVO NA SVETSKU SCENU Bez zanata nema alata, poručuje čuveni autor

Novosađanin Branislav Bane Kerac neizostavno je ime kada se govori o najvećim dometima jugoslovenskog i srpskog glavnotokovskog stripa. Njegovi radovi obišli su maltene čitavu planetu, a pored objavljivanja u domaćim strip revijama, radio je posebno za američko, skandinavsko, italijansko i francusko tržište.

Njegovo iskustvo i saveti nemerljivi su mladim talentima koji žele da se ostisnu sa male, ali veoma talentovane srpske scene u surovu svetsku tržišnu utakmicu.  

Lik i delo: Slike Baneta Kerca iz njegove privatne arhive

Kada ste se i zašto opredelili da se profesionalno bavite stripom?  Kako je u tom trenutku izgledala naša strip scena – kako u autorskom smislu, tako i u ponudi stripova u prodaji?

Branislav Kerac: Moja prvobitna namera je bila da se bavim “ozbiljnim” poslom kao što je stomatologija, a da crtanje upražnjavam kao hobi. Ispalo je obrnuto, sticajem okolnosti, dobrim položajem zvezda i činjenicom da je strip redakcija Dnevnika počela dobru praksu saradnje sa domaćim autorima.

Kako su iz Vaše perspektive izgledale te godine rada, kad su, pored Vas, iznikli i mnogi drugi domaći autori, ali i važni časopisi gde su oni mogli da objavljuju? Da li je moglo da se živi od rada na stripu?

B. Kerac: Imao sam tu sreću da budem u pravo vreme na pravom mestu. Upravo su nastupale zlatne godine jugoslovenskog stripa. Mi to tada nismo znali, ali smo se iz petnih žila trudili da popunimo taj ogromni novootvoreni prostor. Zanimanje strip-crtača je tada, s obzirom na veliko tržište i dobru platežnu moć čitalaca, bio vrlo dobro plaćen posao.

Da li se i koliko tih godina promenila percepcija stripa u društvu? Od šund literature do štiva za omladinu…

B. Kerac: Sve se tada menjalo. Kao zemlja koja nije bila iza gvozdene zavese, upijali smo i primenjivali uticaje sa svih strana. Rezultati nisu izostali, danas imamo veliki broj svetski priznatih imena iz tog vremena, ne samo iz stripa nego iz svih grana kulture.

Osamdesete su dovele i do stvaranja licencnih serijala za međunarodno tržište sa našim autorima. U pitanju su Veliki Blek i, posebno, Tarzan, za koga ste Vi dali ogroman doprinos…

B. Kerac: Licencni serijali nisu bili neko čudo. Naprosto, imali smo znanje i kapacitet da se nosimo sa svakim španskim, italijanskim ili nekim drugim studijem.

Pored toga, takođe ste ostavili traga u autorskom stripu, kreiravši sopstvene serijale, samostalno ili sa Svetozarom Obradovićem – Poručnik Tara, Kobra, Cat Claw, Bili the Pljuc… Kako ste dolazili na takve ideje, kakav je bio njihov odziv kod publike?

B. Kerac: Bilo je teško obuzdati takav napon kreativne mladosti i negde je sve to moralo da se istera. Da sam imao par ruku više, bio bi taj opus mnogo veći. Sam život i okolina su dovoljna inspiracija za nekog ko hoće da sve to tumači na osoben način. Još kad se to poklopi sa ritmom čitalaca, nema kraja za igranku.

Za razliku od tog perioda, usledile su u ekonomskom i političkom smislu, strašne devedesete, koje su, činilo se, unazadile naše strip izdavaštvo. Kako ste u profesionalnom smislu „preživeli“ te godine? Kako ste pronašli poslodavce na stranim tržištima i kako je izgledao rad za njih?

B. Kerac: Devedesetih sam radio za strane izdavače kao što su skandinavski Magnum i američki Dark Horse. Imao sam dobrog agenta i nisam imao većih problema za plasman. Onda je nastupio jedan dugačak period kada se uopšte nisam bavio stripom. 2011 godine sam se vratio stripovima, crtajući za francuske izdavače. Festivali su me doveli u kontakt sa Bonelijem, tako da sam danas član ekipe zadužene za Zagora…

Vi ste, takođe, veoma aktivni na društvenim mrežama, barem tamo gde mogu da se nađu domaće stripadžije, pa rado govorite o prošlim vremenima, crtačkom zanatu i delite savete početnicima… U tom smislu, koliko je bitno poznavati rad čuvenih majstora zanata i pratiti šta su objavljivale stare strip revije? Koliko se Vi u svom radu okrećete ka uzorima i ko su oni?

B. Kerac: Bez zanata nema alata. Zanat plus talenat su mnogo bolja pozicija nego kad imate samo talenat. Polje rada vam je daleko šire i imate šansu da se mnogo brže razvijete kao autor nego kada ste ograničeni na malu sposobnost izvedbe. Uticaj uzora koristim otkad znam za sebe. Spisak je više nego dugačak i nije mnogo različit od liste najpriznatijih strip umetnika, počevši od Fostera pa do Mašeroa.

I na kraju, kako vidite da će se nadalje razvijati „industrija stripa“ u svetu i kod nas? Dokle će nova izdanja u Srbiji imati maltene samo kolekcionarske tiraže?

B. Kerac: Tiraži zavise od snage tržišta i ekonomske moći stanovništva. Kada se te stvari dovedu na prihvatljiv nivo, strip će sigurno naći gde da se u holu umetnosti smesti.