Kaucija za plastične boce bar dve godine daleko od Srbije

Građanska inicijativa u Evropskoj uniji pokrenula je prikupljanje potpisa za uvođenje sistema naknade za vraćanje plastičnih boca radi recikliranja. U Srbiji se jedno vreme intenzivno govorilo o takvim podsticajima.

„Ne čudi da su građani EU pokrenuli inicijativu za uvođenje sistema povratne naknade (depozitni sistem), jer je ovo najefikasniji vid sakupljanja ambalaže od napitaka koji obezbeđuje rast reciklaže i više od 90 odsto. To funkcioniše po principu sličnom kauciji za staklene boce. Potrošač pri kupovini proizvoda upakovanih u limenke, PET ili staklenu bocu plaća depozit, odnosno povratnu naknadu koja se potrošaču vraća pri sledećoj kupovini, kad donese praznu ambalažu. Faktički, naknada koja mu se plaća pri donošenju prazne ambalaže je njegov novac, a ne vrednost otkupa boce, kako se to često pogrešno misli. Ovako sakupljena ambalaža se iz trgovina nosi u centre za brojanje i sakupljanje, gde se broji, balira, a zatim prosleđuje u fabrike za reciklažu. Od ovih boca se proizvodi reciklirani granulat koji se dalje koristi za proizvodnju novih boca, čime se u potpunosti zatvara kruženje materijala“, objašnjava za Biznis.rs konsultantkinja za upravljanje otpadom, Kristina Cvejanov.

Kako kaže, tehnologija prerade dostigla je takav nivo da se boce mogu proizvoditi od stoprocentno recikliranog granulata, čime se omogućava značajno smanjenje korišćenja prirodnih resursa – gasa i nafte u proizvodnji nove plastike. Direktivom o jednokratnoj plastici Evropska unija obavezala je proizvođače pića u PET ambalaži da od 2025. godine, sve PET boce koje se plasiraju na tržište EU moraju da sadrže minimum 25 odsto granulata proizvedenog reciklažom.

„U Srbiji je inicijativa o uvođenju depozitnog sistema pokrenuta pre četiri godine od strane fabrika za reciklažu PET boca okupljenih u Srpskoj asocijaciji reciklera ambalažnog otpada. Industrija reciklaže PET-a u Srbiji je godinama u lošoj situaciji, jer ima problema da popuni kapacitete prerade zbog nedovoljno razvijenog sakupljanja PET-a u komunalnom sektoru. Neformalni sakupljači sakupe skoro 80 odsto PET boca, koje do fabrika za reciklažu dolaze putem otkupa od strane privatnih preduzeća za sakupljanje otpada“, istakla je naša sagovornica.

Cvejanov je dodala da je ministar za zaštitu životne sredine, Goran Trivan, tokom svog mandata podržao ovu inicijativu, a početkom 2020. godine pokrenuta je javna rasprava na temu izmena Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, koji propisuju obavezno uvođenje depozitnog sistema.

„Ova rasprava je prekinuta zbog izbijanja pandemije bolesti Covid-19, a nakon dolaska Irene Vujović na čelo resornog Ministarstva, po pitanju uvođenja depozitnog sistema Ministarstvo se nije izjašnjavalo. Depozitnim sistemom u svim državama Evrope, osim Hrvatskoj, upravljaju kompanije koje na tržište stavljaju ambalažu pod depozitom. Ovakav sistem sakupljanja je vrlo kompleksan i minimalni period za njegovu pripremu je dve godine. Trenutno vodeće punionice pića, članice Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), rade na analizi modela depozitnog sistema, za šta je angažovana vodeća evropska konsultantska kuća Eunomia“, navela je ona.

Pomenuta studija treba da da odgovore na nekoliko pitanja:

• Koja ambalaža treba da uđe u depozitni sistem?
• Na koji način će se obezbediti kontrola povraćaja da ne bi bilo finansijskih zloupotreba?
• Na kojim lokacijama (uobičajeno su to trgovinski objekti) bi se organizovao povrat ambalaže?
• Kako bi se skladištila, transportovala, brojala i pripremala za transport, i koliko je sakupljačkih centara potrebno za teriotoriju Srbije?
• Koji broj lokacija ili aparata za povrat ambalaže je potrebno?
• Koliko košta postavljanje infrastrukture za sistem?
• Koji bi bio iznos depozita – povratne naknade?

„Nakon toga, očekivano je da industrija da svoj predlog dizajna modela i dinamike realizacije sistema, kao i model upravljanja. Izazovi koje treba rešiti jeste problem malih radnji koje su dominantne na srpskom tržištu sa oko 70 procenata prometa, a u koje treba smestiti aparate i skladištiti ambalažu, efikasan finansijski mehanizam i njegova kontrola. Potrebno je analizirati uticaj uvođenja depozitnog sistema na neformalne sakupljače PET-a kojih u Srbiji ima između 3.000 i 5.000, i razmotriti mogućnost njihovog uključivanja u sistem“, naglasila je Cvejanov.

Sve veći zahtevi potrošača da se uspostavi efikasan sistem upravljanja ambalažnim otpadom, a pogotovo plastikom sasvim sigurno će, kako ona kaže, i u Srbiji, kao i u Evropi dovesti do uvođenja depozitnog sistema, ali ga ne treba očekivati u roku kraćem od dve godine, jer je potrebna ozbiljna i sveobuhvatna priprema.

„Jedno je sigurno, nakon uvođenja depozitnog sistema možemo očekivati da se i više od 90 odsto plastičnih boca reciklira umesto što završavaju na deponijama. No, nije PET jedina plastika, pa je paralelno sa dizajnom depozitnog sistema potrebno uraditi analizu koja bi pokazala kakva unapređenja zakonske regulative i reciklažne infrastrukture su potrebna da bi se reciklirale ostale vrste plastike. Vreme je da počne da se razmatra uvođenje takse za nerecikliranu plastiku, koju uvodi i Evropska unija, ali i da se obezbede investicioni projekti u tretmane kojima se može reciklirati i ona plastika za koju takva opcija u Srbiji trenutno ne postoji. Alternativa tome je spaljivanje otpadne plastike, ili još gore odlaganje na deponije“, zaključila je naša sagovornica.