Molnar: Srbija mora da raskine vezu ekonomskog rasta i upotrebe fosilnih goriva

Srbija ima „najprljaviju“ energetiku u Evropi i jedan je od najvećih emitera ugljen-dioksida po jedinici bruto domaćeg proizvoda, piše profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Molnar.

U tekstu za portal Klima101, Molnar ističe da Srbija mora da razdvoji privredni rast od emisija ugljen-dioksida da bi imala konkurentniju privredu i pristup fondovima koji će omogućiti njenu modernizaciju.

„Preko 150 godina, fosilna goriva su globalno bila stub ekonomskog rasta. Sada se ova veza konačno prekida, a Srbija ima ne samo mogućnost, već i obavezu da se prilagodi“, piše Molnar.

Po karbonskom intenzitetu energetike, prema podacima za prošlu godinu, Srbija je pretekla Poljsku i sada proizvodi „najprljaviju“ struju u Evropi.

Karbonski intenzitet energetike pokazuje koliko ugljen-dioksida neka zemlja emituje za svaki kilovat-čas proizvedene električne energije, a u slučaju Srbije to iznosi 670 grama ugljen-dioksida.

Veliki broj zemalja Evropske unije, od Italije i Nemačke do Austrije i Holandije, emituje između 100 i 300 grama ugljen-dioksida za svaki kilovat-čas struje, dok za zemlje čija se energetika zasniva prevashodno na čistim izvorima, kao što su Norveška, Island i Albanija, ta brojka je ispod 30 grama ugljen-dioksida za kilovat-čas.

„Drugim rečima, ove zemlje proizvode u proseku preko 20 puta čistiju struju od Srbije. To nije samo ekološki, već i ekonomski problem. Usled jakog oslanjanja naše energetike na ugalj, Srbija ima jednu od najviših emisija ugljen-dioksida po jedinici bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Evropi“, naveo je Molnar.

On navodi da dugoročna veza između rasta BDP-a i emisije ugljen-dioksida postoji, ali da nije linearna. To znači da u zemljama koje su ekonomski naprednije, sa razvijenijim institucionalnim okvirom, boljom energetskom politikom i visokom ekološkom svešću, rast BDP-a u zrelijim razvojnim fazama je praćen padom emitovanih količina ugljen-dioksida. Na drugoj strani, u manje razvijenim državama koje su se pretežno oslanjale na fosilna goriva, privredni rast je doprinosio i većem zagađenju.

Istraživanje u kojem je Molnar učestvovao potvrdilo je da emisije štetnih gasova rastu u ranim fazama ekonomskog razvoja, ali da nakon dostizanja određenog nivoa dohotka po stanovniku, ekonomski rast ne mora nužno da uzrokuje i više zagađenja.

„Naprotiv, nivo emisijama u razvijenim državama počinje da opada, zahvaljujući tehnološkom napretku, efikasnijoj upotrebi resursa i većem udelu obnovljivih izvora energije u energetskom miksu“, piše Molnar.

Iz toga proizilazi, kako dodaje, da privredni rast nije sam po sebi problem, već način na koji se on ostvaruje.

Prema podacima Svetske banke i Međunarodne agencije za energetiku (IEA), globalna karbonska intenzivnost je smanjena za više od 30 odsto od 2000. godine.

To je rezultat prelaska na obnovljive izvore, rasta energetske efikasnosti i digitalizacije sektora usluga. Evropa ima najnižu karbonsku intenzivnost u svetu: emisije ugljen-dioksida po jedinici BDP-a smanjene su za više od 40 odsto od 2000. godine.

Lideri su skandinavske zemlje, Nemačka i Francuska, zahvaljujući visokom udelu obnovljivih izvora i nuklearne energije, kao i efikasnim politikama dekarbonizacije. SAD i Kanada beleže snažan pad karbonske intenzivnosti – za više od 35 odsto od 2000. godine, ali i dalje ostaju iznad evropskog proseka zbog velikih razlika među saveznim državama i sektorskom zavisnošću od nafte i gasa.

I Kina je zabeležila relativan napredak: iako ukupne emisije rastu, karbonska intenzivnost se smanjila za oko 25 odsto, zahvaljujući ogromnim ulaganjima u solarnu i vetroenergiju. Ipak, i dalje je iznad globalnog proseka, jer se privreda i dalje u velikoj meri oslanja na energiju iz uglja.

Kada je u pitanju Srbija, Molnar ističe da se takvo razdvajanje privrednog rasta i emisija još uvek nije dogodilo, ali da ono postaje ne samo moguće, nego i obaveza.

Naime, Evropska unija uvodi mehanizme poput karbonske takse, što znači da će proizvodi iz zemalja koje ne poštuju ekološke standarde biti skuplji na evropskom tržištu. Za Srbiju, koja teži članstvu u EU i ima visoku zavisnost od izvoza, to je pitanje dugoročne konkurentnosti naše ekonomije.

Pored toga, smanjenje karbonske intenzivnosti otvara pristup fondovima Evropske unije namenjenih za podsticanje zelene tranzicije (poput Zelenog klimatskog fonda i Instrumenta za pretpristupnu pomoć – IPA III).

Time bi se moglo omogućiti sufinansiranje velikih infrastrukturnih i energetskih projekata, što bi predstavljalo značajnu fiskalnu olakšicu i zamajac za modernizaciju privrede.