Oko 200.000 tona plastičnog otpada u Srbiji završi na nesanitarnim deponijama

U Srbiji se godišnje prema procenama baci oko 200.000 tona plastike koja završi na deponijama.

“Najveći procenat plastike koja se baca u komunalne kontejnere čini ambalaža od različitih proizvoda. Ova ambalaža se razlikuje po sastavu, a procena je da je samo 30 do 40 odsto pakovanja reciklabilno. Pre svega to su PET boce od napitaka, polipropilenske (PP) i ambalaže od polietilena visoke gustine (HDPE) u koje se uglavnom pakuje kućna hemija ili velike kantice od pavlake i kiselog mleka”, objašnjava konsultantkinja za upravljanje otpadom, Kristina Cvejanov.

Iz trgovina i industrije izdvajaju se polietilenske folije (LDPE) koje se prerađuju u nekoliko preduzeća za reciklažu do granulata koji se dalje koristi za proizvodnju folija ili kesa. Sva druga plastična pakovanja od PET činija za delikates, polistiren (PS) posuda za ketering, zatim raznih kesa i kesica ne može da se reciklira. U većini gradova Srbije ovaj otpad ide direktno na deponije koje su 85 odsto nesanitarne.

Cvejanov za Biznis.rs, kaže da nešto upotrebljivog otpada za reciklažu iz kontejnera izvade neformalni sakupljači otpada, ali zbog pada cena nafte od kojih se pravi originalni plastični granulat cene reciklata na svetskom tržištu su pale do nivoa da je čak i neformalnim sakupljačima otpada u Srbiji neisplativo da ga sakupljaju.

U Beogradu je započeo razvoj sistema primarne selekcije, uglavnom putem kese za reciklabilni otpad koje su dostupne u nekoliko gradskih opština. Ovaj otpad odlazi na pogon JKP Čistoće gde se odvajaju PET boce i zatim predaju na reciklažu.

“Postavljanje infrastrukture za odvojeno sakupljanje otpada iliti primarnu selekciju u Gradu Beogradu kasni. Ugovorom sa privatnim partnerom kompanijom Suez – Itochu koji je preuzeo obavezu sanacije deponije u Vinči, izgradnje nove sanitarne deponije i energane definisano je da je u nadležnost Grada da izdvoji reciklabilni i drugi komunalni otpad zabranjen za deponovanje poput električnog i elektronskog otpada”, navodi Cvejanov.

Bilo je planirano da se do 2018. godine završi izgradnja reciklažnih centara kako bi se omogućilo izdvajanje otpada koji se može iskoristiti kao sirovina za reciklažu. Plastični otpad koji to nije u perspektivi će se izdvajati na sortitnici u Vinči i koristiti za dobijanje energije.

“Procena je da je skoro 50 odsto otpada koji ne može da se reciklira, može da se upotrebi u energetske svrhe. Plastika ima kalorijsku vrednost veću od lignita, a daleko manje emisije CO2. Ono što spaljivanje plastike čini problematičnim jeste emisija gasova dioksina i furana, koji se emituju i spontanim paljenjem deponija u letnjem periodu. Da bi termički tretman plastike bio bezbedan po životnu sredinu i zdavlje građana neophodno je da se obavlja u postrojenjima koja su na najvišem tehnološkom nivou i spadaju u najbolje dostupne tehnike”, naglašava Kristina Cvejanov.

U Srbiji se iz komunalnih kanti izdvaja reciklabilni plastični otpad na sortirnicama na deponijama u Novom Sadu, Užicu, Jagodini i Leskovcu. U poslednjoj deceniji bilo je nekoliko manje ili više uspešnih projekata sakupljanja od strane komunalnih preduzeća, uglavnom PET ambalaže u Kragujevcu, Bečeju, Bačkoj Palanci, Vrbasu, Somboru, Pirotu.

Prema izveštaju Agencije u 2019. godini je reciklirano 44.631 tona ambalažnog plastičnog otpada, što čini 37,5 procenata ukupno plasiranih količina. Procenjuje se da se oko 200.000 tona plastike baci na deponije, na kojima će ona ostati stotinama godina jer se plastika slabo razgrađuje.

“Čak i kese koje se u Srbiji reklamiraju kao biorazgradive to nisu, već pripadaju grupi oxodegradabilnih kesa. To su obične polietilenske kese u koje je dodat aditiv da bi se brže raspale, ali na mikroplastiku što je još štetnije, jer ta mikroplastika lakše dospeva u zemljište, vodu, pa čak i lanac ishrane čoveka. Istraživanja koja se rade poslednjih godina potvrdila su prisustvo plastike gotovo u svim čovekovim organima uključujući i mozak”, kaže Cvejanov.

Rasvrstavanje otpada još uvek, nedovoljno razvijeno

U poslednjoj deceniji desio se razvoj sakupljačkog sektora, ali i reciklaže.

“U Srbiji se razvrstava otpad u onoj meri u kojoj za to postoje uslovi. Razlog zbog čega to građani ne uočavaju jeste postojanje privatnih sakupljačkih firmi koje uglavnom preuzimaju razvrstani otpad iz privrede, jer je to obaveza propisana Zakonom o upravljanju otpadom 2009. godine. Uspeli smo da razvijemo kapacitete za preradu reciklabilne plastike, oni su trenutno veći nego što je kapacitet tržišta u Srbiji”, kaže konsultantkinja za upravljanje otpadom.

Godinama unazad uvozi se plastični otpad, PET i polietilen jer domaći recikleri ne mogu da popune kapacitet proizvodnje zbog nedovoljno razvijenog sakupljanja plastičnog otpada. Još pre dve godine Srpska asocijacija reciklera ambalažnog otpada je uputila zahtev Ministarstvu zaštite životne sredine da se uvede depozitni sistem za PET ambalažu od napitaka, i ovaj predlog se našao na javnoj raspravi pre izbijanja epidemije Covid -19, ali još uvek nema naznaka da će Ministarstvo zaštite životne sredine preduzeti konkretne korake u pravcu izmene Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu.

“Dobra vest je ta da je sama industrija koja na tržište stavlja PET ambalažu shvatila ozbiljno EU Direktivu o jednokratnoj plastici i potrebu za prelaskom na cirkularnu ekonomiju koja omogućava da iskorišćena ambalaža umesto da postaje otpad koristi kao sirovina za nova pakovanja. U oktobru prošle godine kompanija Knjaz Miloš je prva izašla u javnost sa stavom da snažno podržava uvođenje depozitnog sistema za ambalažu od napitaka, trenutno se radi studija izvodljivosti uvođenja depozitnog sistema koju je naručio NALED, odnosno kompanije članice Saveta za životnu sredinu”, objašnjava Kristina Cvejanov.

S obirom da je depozitni sistem svuda u Evropi osim u Hrvatskoj organizovan od strane privrede, izvesno je da će uskoro i privreda u Srbiji preuzeti potpunu odgovornost za svoja reciklabilna pakovanja i omogućiti da se i preko 90 odsto njih vrati sa tržišta u reciklažu. Povratna naknada kao ključni mehanizam u depozitnom sistemu motivisaće potrošače da razvrstavaju svoj otpad i vraćaju ga u trgovine kako bi povratili deposit plaćen pri kupovini.

“Nažalost, kada je plastika u pitanju osim PET mala je verovatnoća da će se depozitnim sistemom omogućiti rast reciklaže drugih vrsta plastičnog otpada. Za to je ipak potrebno da sačekamo razvoj primarne i sekundarne separacije. Najavljuje se izgradnja četiri regionalne deponije kroz projekat ‘Čista Srbija’ u Nišu, Kraljevu, Kragujevcu i Pančevu. Završavaju se sortirne linije u Pirotu, Sremskoj Mitrovici, tako da će uskoro više od 30 lokalnih samouprava koje su članice ovih regionalnih Sistema imati mogućnost razvsrtavanja komunalnog otpada na sortirnim linijama” kaže naša sagovornica.

Pre toga primarna selekcija podrazumeva razvrstavanje otpada na dve frakcije – mokru i suvu. Ova suva sadržaće i plastiku koja će dalje sa sortirne trake biti odvajana ili za reciklažu ili za termovalorizaciju u budućim energanama.

“Možemo reći da smo u protekloj deceniji razvili sakupljanje i ponovnu upotrebu plastičnog otpada iz privrede, a da će cilj da sakupljamo plastični otpad iz domaćinstva biti završen u ovoj. Svest o tome da se mora sprečiti da plastika završava u životnoj sredini je dostigla nivo na kome promene prosto mora da se dese, čak i u Srbiji”, zaključuje Kristina Cvejanov.

Građani Srbije nisu više spremni da ignorišu ekološke probleme, od kojih je deponovanje otpada jedan od ključnih i upravo to daje zamajac i privredi i državi za tranziciju ka cirkularnoj ekonomiji.