Sada smo u fazi kvantiteta, i imamo razloga da budemo optimistični

Kosta Peševski je beogradski dramaturg i scenarista koji je, po sopstvenim rečima, „kasno počeo karijeru“, ali je to i te kako nadoknadio jer je u kratkom periodu nanizao respektabilan spisak realizovanih naslova na pozorišnoj sceni, televiziji i velikom platnu. U pozorištu su to „Osama – kasaba u Njujorku“ i „Feliks“, u bioskopima filmovi „Gde je Nađa“ i „U ime naroda“ Darka Bajića, a za TV ekrane napomenimo barem rad na serijama „Žigosani u reketu“ i „Ekipizza“. Pored toga, naš sagovornik već godinama piše i osvrte na razne pop-kulturne fenomene, od aktuelnih svetskih filmskih i televizijskih hitova, pa do jugoslovenske treš estetike osamdesetih.

Kako su izgledali Vaši počeci na domaćoj sceni, i kako biste posavetovali mlade i neafirmisane scenariste?

Kosta Peševski: Početak je bio lep i vezujem ga već za period studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kada sam radio na prvim studentskim filmovima i predstavama, ali i na prvim profesionalnim projektima. Tu pre svega mislim na film „Beogradski fantom“ koji mi je bio veliki pokretač. Na ovom filmu počeo sam da radim već na prvoj godini. Imao sam 26 godina kada sam upisao FDU i strepeo sam da li mogu nešto da očekujem s relativno kasnijim dolaskom, ali mi je profesionalni rad već u ranoj fazi studiranja otklonio sve sumnje. I to je ono što mladi scenaristi treba da urade već na početku svoje karijere – da što ranije odluče da li treba da idu tim putem.

Na koji način se počeci Vaše karijere, kao mladog autora, razlikuju u odnosu na sadašnji trenutak?

Kosta Peševski: Iz ličnog ugla se ne razlikuje, jer i danas u svaki novi projekat ulazim s istm entuzijazmom i velikim očekivanjima. Iz objektivnog ugla, danas lakše dolazim do posla i mogu više da utičem na krajnji ishod projekta na kojem radim i tako mu više dajem lični potpis.

Šta Vam je usput pomoglo, a šta eventualno odmoglo u karijeri?

Kosta Peševski: Odmagao mi je period kada nisam imao prilike da radim, jer mi je to usporavalo razvoj i teralo me u preispitivanje. Pomagala mi je svaka prilika da radim na nečemu što mi je blisko i što volim, kao i nekolliko ljudi koje sam tokom rada upoznao i koji su mi danas prijatelji.

Kako se pisanje za pozorište razlikuje od pisanja za film i televiziju?

Kosta Peševski: To su dva dijametralno suprotna medija koji jesu srodni, ali nisu bliski. Sve što važi za film i TV ne važi za pozorište, i obratno. Rad u pozorištu je prijatniji i status pisca je bolji. Rad na filmu i televiziji je isplativiji i otvara vam veće kreativne potencijale kao piscu.

Može li se od toga živeti?

Kosta Peševski: Kao i u svakom drugom poslu, ako ste posvećeni, imate ideje, iskrena interesovanja i mnogo radite, vremenom ćete doći u poziciju da živite samo od te svoje profesije. Jer ako ne živite od nje, onda vam to nije profesija, nego hobi.

Kako tražite inspiraciju za svoja autorska dela?

Kosta Peševski: Ne tražim je. Ona nađe mene. I nikad ne znam odakle će da dođe, taj deo je najuzbudljiviji.

Kako komentarišete naglu ekspanziju igranih serija na srpskom tržištu, i može li iz tog kvantiteta da se rodi kvalitet?

Kosta Peševski: Ekspanzija je morala da se desi, jer godinama su autori na tome radili – gomilale su se ideje i planovi, ali nedostajao je upliv produkcijskih sredstava koji se sada konačno desio. Da bi se došlo do kvaliteta, prvo mora da se stvori kvantitet. Sada smo u fazi kvantiteta, a kako će biti u budućnosti ne znam, videćemo… Imamo razloga da budemo optimistični.