Supermarketima zbog poreza isplativije da bace nego da poklone namirnice

Građani Srbije su iznad svetskog proseka kada je reč o količini bačene hrane. Restorani radije bacaju kuhinjski otpad umesto da ga predaju operateru, a ni u trgovačkom sektoru situacija nije mnogo bolja.

„Godinama unazad govorimo o potrebi ukidanja PDV na donacije hrane, ali na ovom planu se i dalje ništa konkretno ne dešava, osim što se formiraju radne grupe. Zakon o viškovima hrane koji bi trebalo da uredi situaciju u ovoj oblasti i da motiviše donatore da poklanjaju namirnice, takođe je daleko od usvajanja. Naime, supermarketi u Srbiji neprodatu hranu kojoj ističe rok trajanja, a koju ne uspevaju da prodaju, uglavnom bacaju. Ako se ima u vidu da za doniranu hranu moraju da plate PDV, računica je jasna – isplativije je da sačekaju da namirnicama prođe rok, pa da ih bace, nego da ih poklone dok su još dobre za upotrebu“, objašnjava za Biznis.rs urednica portala Centar za promociju cirkularne ekonomije, Marija Dedić.

Kako ističu nevladine organizacije, pola miliona građana Srbije nije u mogućnosti da zadovolji osnovne životne potrebe, među kojima je hrana.

„Dakle, imamo hranu koja bi mogla da nahrani gladne, a umesto toga je bacamo na deponije gde truli i zagađuje životnu sredinu. Ima li tu logike? S druge strane, većina evropskih zemalja ne naplaćuje porez na doniranu hranu, a Francuska je postala prva zemlja na svetu koja je obavezala supermarkete veće od 400 kvadratnih metara da potpišu ugovore o donacijama neprodate hrane sa dobrotvornim organizacijama. Kod nas i dalje sve zavisi od lične inicijative i društvene odgovornosti trgovačkih lanaca“, napominje naša sagovornica.

Kako ona kaže, o Zakonu o viškovima hrane koji je trebalo da reši situaciju u ovoj oblasti i da motiviše donatore da poklanjaju namirnice, niko više ne govori.

„PDV na donacije hrane i dalje se plaća, uprkos sporadičnim inicijativama za njegovo ukidanje. Istovremeno, kako ističu nevladine organizacije, pola miliona građana Srbije nije u mogućnosti da zadovolji osnovne životne potrebe, među kojima je hrana. Zakon o viškovima hrane najavljen je još pre nekoliko godina. Međutim, do danas, nema pomaka ka njegovom usvajanju“, naglasila je Dedić.

Podaci Programa za zaštitu životne sredine Ujedinjenih nacija The Food Waste Index Report 2021 pokazuju da 13 odsto otpada od hrane u svetu dolazi iz trgovačkog sektora. Procenjuje se da je trgovački sektor 2019. godine bacio 118 miliona tona hrane.

„Podataka za Srbiju u ovoj oblasti nema, a upravo su jasni podaci prvi korak za uspostavljanje održivog rešenja upravljanja biorazgradivim otpadom u komercijalnim objektima“, izjavili su za Centar za promociju cirkularne ekonomije dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić sa Departmana za inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Oni napominju da je osim egzaktnih podataka o količinama i vrstama otpada od hrane, neophodno definisati i pravni okvir, jer neiskorišćena hrana koja završi kao komunalni otpad pravi veliki pritisak na životnu sredinu.

„Potrebno je doneti regulative u ovoj oblasti koje bi podržale odgovorno upravljanje viškovima hrane i koje bi omogućile preusmeravanje neprodate hrane humanitarnim organizacijama. Važno je da se smanje porezi na hranu koja se donira za objekte koji se bave prometom hrane. Takođe, potrebno je organizovati kampanje o podizanju svesti. Neophodno je podići svest građana o značenju datuma „upotrebiti do” i „najbolje upotrebiti do”, kako bi se smanjila količina generisanog otpada od hrane“, navode dr Tot i MSc Lazić.

Kako kažu, u velikim supermarketima može razmatrati implementacija postrojenja – modularne jedinice za anaerobnu digestiju instalirane u standardnim kontejnerima za transformaciju organskog otpada (voća i povrća) na licu mesta u energiju i đubrivo.

„Malo postrojenje za anaerobnu digestiju može preraditi između 500 i 3.000 kilograma otpada dnevno, smanjujući troškove prevoza i odlaganja otpada, istovremeno stvarajući čistu energiju u obliku električne i toplotne energije, što će pomoći smanjenju režijskih troškova rada. Moglo bi se osmisliti tako da se prehrambeni otpad pretvori u energiju tačno na mestu gde se otpad stvara. Termički tretman uključuje spaljivanje i prevođenje otpada od hrane u toplotu i energiju, pri čemu se uništavaju patogene i opasne supstance. Prednost termičkog tretmana je mogućnost prerade različitih vrsta otpada, ali značajni nedostatak je nemogućnost povrata nutritijenata“, zaključuju dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić.