U Srbiji se reciklažna industrija ne razvija dovoljno brzo

U Srbiji se godišnje proizvede oko 2,8 miliona tona otpada. Svega 15 odsto se iskoristi. I tako svake godine, prema procenama, bacimo najmanje 100 miliona evra. Sve više kupujemo, pa sve više otpada proizvodimo, a reciklažna industrija se ne razvija dovoljno brzo da se to iskoristi.

Otpad je novac. U Beču su odavno shvatili dragocenost otpada iz kojeg proizvode struju i grejanje, u Italiji se mafija otimala za kontrolu smeća. A u našoj zemlji flaše i dalje završavaju u rekama, rastu i šire se deponije, ali i smeće oko kontejnera, piše RTS.

„Godišnje gubimo više od 100 miliona evra zato što ne recikliramo i zato što ne stvaramo novu vrednost iz onoga što se može ponovo upotrebiti, zato što nemamo onih rešenja koja su potrebna našoj industriji. U takvom havarisanju, kada kvantifikujete 100 miliona evra kroz kilometre puteva ili kroz kliničke centre, škole, obdaništa, dođete do toga da smo mi previše bahati kada je u pitanju upravljanje otpadom“, navodi Slaviša Mitrović iz Privredne komore Srbije.

Hoteli, restorani, trgovački lanci su među najvećim proizvođačima ambalažnog i komunalnog otpada. Njegovo uništavanje plaćaju po kvadratu, a ne po kilogramu što bi im, kažu, bilo isplativije.

Ta odredba uskoro bi mogla da se promeni, najavljuje resorno Ministarstvo. Kažu i da je industrija za posebne tokove otpada – električnih i elektronsih aparata, gume, otpadnog ulja – dobro razvijena – zbog državnih podsticaja.

„Ono što radimo u narednom periodu je da izgradimo regionalne reciklažne centre koji će imati razna postrojenja za mehaničko biološki tretman upravo kako bismo iz tog otpada iz domaćinstva uspeli da izvučemo sve ono što je resurs i kako bismo dalje mogli da usmerimo ka reciklažnoj industriji. Ono što je našoj reciklažnoj industriji važno je da bude dobra sakupljačka mreža i da sve što postane otpad na kraju postane resurs kako bi oni to dalje tretirali“, kaže Sandra Dokić iz Ministarstva za zaštitu životne sredine.

Mnoge zemlje Evropske unije su zabranile izvoz poput Hrvatske, a Mađarska je upravljanje otpadom dala pod koncesiju. Za to vreme, pokazuju podaci Agencije za zaštitu životne sredine, paradoksalno, Srbija godišnje izveze 250.000 tona otpadnog gvožđa, i isto toliko uveze.

„Srbija nema deponijsku taksu koja bi mogla da nadomesti novu stimulaciju da vam se više isplati da to reciklirate i ponovo upotrebite nego da ga odbacite. Ključan faktor je da građani budu stimulisani time što će biti odgovorni prema procesu, ali za to treba nova infrastruktura u Srbiji“, kaže Slaviša Mitrović iz Privredne komore Srbije. 

Milica Kuzmanov iz kompanije Sekopak navodi da operateri treba da ulože u infrastrukturu i edukaciju građana

„Biće neophodno da svi operateri ulažu u infrastrukturu i edukaciju građana i da se obezbedi što većem broju građana da odvajaju ambalažni otpad. To u Beogradu postoji, u manjim mestima ne, važno je da uzmemo u obzir i gradove i manja mesta i da radimo sa građanima“, ukazuje Milica Kuzmanov.

Koliko se tačno firmi u Srbiji bavi preradom otpada nema preciznih podataka – svaki otpad je industrija za sebe u zavisnosti od materijala, ali i od toga ko ga pravi. Ipak, najveći problem je onaj koji i dalje završava u rekama i gori na deponijama. Ne samo zbog ekonomije, već i zbog ekologije.