Zašto Srbi vole krimiće?

Opšti utisak je da srpska čitalačka i televizijska publika u poslednjih nekoliko godina sve više traži sadržaje kriminalističkog žanra koje su potpisali domaći autori. Dovoljan je makar letimičan pogled na bogatu ponudu u izlozima knjižara ili programima TV kanala, kako bismo se uverili u takvo „činjenično stanje“.

Međutim, tradicija čitanja krimića na ovim prostorima znatno je duža. Iako su decenijama bili traženi strani pisci, bilo je i nekoliko izuzetaka koji su se upisali u istoriju pop-kulture naše zemlje.

„Popularnost kriminalističkih romana u Srbiji porasla je, pre svega, nakon Drugog svetskog rata, i to uglavnom kroz prevođena dela – počev od klasika, poput ser Artura Konana Dojla, pa do u to vreme veoma vredne i tražene Agate Kristi. Krajem pedesetih i tokom šezdesetih pojavila se prva generacija domaćih pisaca koja se kontinuirano bavila žanrom, a njeni pripadnici su objavljivali svoje naslove uglavnom kao roto-romane na trafikama”, objašnjava za Biznis.rs Đorđe Bajić, filmski i TV kritičar i pisac.

Roto-romani su predstavljali jugoslovensku verziju petparačkih kiosk izdanja, bili su štampani u ogromnim tiražu i cela zemlja ih je rado čitala u trenucima dokolice. Primera radi, kroz njih se proslavio Mitar Milošević, ali potpisan pod pseudonimom Frederik Ešton, pod kojim je napisao više od 70 avantura čuvenog Luna, kralja ponoći. Pored njega, među pionire srpske žanrovske književnosti ubraja se i danas pomalo zapostavljeni Milan Nikolić.

„Njihovi romani su štampani i prodavani u 50.000 i više primerka, a ponekad i doštampavani, što je za današnje prilike fascinantno”, napominje Bajić.  

No, tokom devedesetih su se čitaoci naizgled zasitili ovakve literature, ali tome je verovatno doprineo i nesrećni sticaj spoljašnjih okolnosti, kada je kriminala bilo na svakom ćošku.

S druge strane, naš sagovornik napominje da je i status žanrovskih pisaca u svetu i kod nas umnogome doprineo da u jednom trenutku dođe do zatišja.

„U svetu je kriminalistički žanr poprilično cenjen i autori koji stvaraju u okviru njega ostvaruju odlične tiraže i imaju satisfakciju jer su tretirani kao ozbijni pisci. S druge strane, žanrovska literatura je u Srbiji dugo bila pod stigmom drugorazredne ili trećerazredne književnosti, pa su i neki od nagrađivanijih autora pre birali da u svojim delima koketiraju sa žanrovima fantastike, strave ili trilera, nego pristajali da se odrede isključivo kao žanrovski pisci”, kaže Bajić. Na pamet padaju primeri naslova poput „Besnila“, Borislava Pekića ili „Hoboa“, Zorana Ćirića.  

Ipak, početkom dvehiljaditih su počeli da se izdvajaju autori koji su otvoreno pripadali kriminalističkom žanru.  Jedan od njih je i sam Bajić, čiji četvrti roman „Smrt u ružičastom“, a treći koji je „stopostotni srpski triler“, treba da za par dana izađe iz štampe u izdanju Lagune. Prethodna dva, koje je objavila izdavačka kuća Čarobna knjiga odavno su rasprodati („Žuta kabanica“ i „Jedno đubre manje“).

Kako kaže, za poslednje svoje uspehe, ali i kolega po peru, navodi više faktora. Na prvom mestu je činjenica da se pojavio dovoljan broj autora koji neprestano stvaraju nova dela, a nema više ni nekadašnje osude.

Kada je u pitanju stvaralački proces, za Bajića je pisanje, pre svega, određeni vid eskapizma, iako su njegovi romani smešteni u savremeni Beograd. „To je moja ‘prerada stvarnosti’. Sviđa mi se sloboda koju imam da izmaštam svoje likove tako da budu verodostojni, da to ima smisla ne samo na nivou zapleta, već i kad je u pitanju ljudska dimenzija. A što se zapleta tiče, mislim da bi bilo neukusno da se bavim obradom stvarnih slučajeva, već izmišljam sopstvene”, objašnjava Bajić.

Pored pisanja proze, naš sagovornik se godinama bavi i filmskom i TV kritikom, a eksploziju domaćeg žanrovskog sadržaja na ekranima tumači svetskim trendovima, ali i činjenicom da su naši sugrađani oduvek voleli da gledaju krimiće.

„Dugo je nedostajalo domaćeg kriminalističkog sadržaja u TV programu, tim pre što ga Srbi generalno vole. Jedan od razloga takvog nedostatka u SFRJ je što smo bili percipirani kao društvo bez kriminala pa nije bilo poželjno da se snimaju filmovi i serije koje prikazuju ubistva ili zločine počinjene u našem okruženju, ako izuzmemo nekoliko izuzetaka. U poslednje vreme mislim da su pogotovo prve sezone serija ‘Senke nad Balkanom’ i ‘Ubice mog oca’ pokazale da domaća publika i te kako želi da gleda kriminalistički sadržaj. Samo nekoliko godina kasnije on je postao dominantan, i u ovom trenutku je u opticaju petnaestak serija sa raznim varijetetima krimića – neke su na granici horora, a druge opet imaju komične elelemente”, smatra mladi pisac.

Potencijal postoji, a ponuda je sve veća. Đorđe Bajić, stoga, veruje da će se vremenom, neminovno izroditi i još bolji kvalitet. A vrhunac će biti, zaključuje, ako se dogodi da strana publika otkrije domaće autore, slično kao kada je čitav svet preko noći postao preplavljen “skandinavskim noarom”.