Biomasa biljnog porekla za proces proizvodnje čelika

Rio Tinto je saopštio da razvija tehnologiju za dobijanje niskougljeničnog čelika, korišćenjem održive biomase umesto koksnog uglja u procesu proizvodnje.

Ovaj proces, koji je u postupku dobijanja patenta, samo je jedan od brojnih napora koje kompanija ulaže da smanji emisije u lancu vrednosti čelika, u skladu sa opredeljenjem da dostigne ciljeve nulte emisije štetnih gasova do 2050. godine, navodi se u saopštenju, a prenosi B92.net.

„Rio Tinto je tokom protekle dekade osmislio laboratorijski potvrđen proces koji kombinuje korišćenje sirove, održive biomase i mikrotalasne tehnologije za pretvaranje rude gvožđa u metal tokom procesa proizvodnje čelika“, navodi kompanija i naglašava da, ako se testovi pokažu uspešnim, postoji mogućnost da ova tehnologija dobije komercijalnu primenu u preradi fino usitnjene gvozdene rude kompanije Rio Tinto.

„Početni rezultati testiranja ovog novog procesa nas ohrabruju i pokazuju da bi to mogao biti isplativ način proizvodnje niskougljeničnog čelika iz naše gvozdene rude iz regiona Pilbara u Australiji“, izjavio je Sajmon Trot (SImon Trott), generalni direktor zadužen za poslove sa rudom gvožđa.

Rio Tinto u ovom procesu koristi lignoceluloznu biomasu biljnog porekla umesto uglja, prvenstveno kao hemijski reduktor.

Kako se navodi, biomasa se meša sa rudom gvožđa i zagreva kombinacijom gasa koji biomasa oslobađa i mikrotalasa visoke frekvencije koji mogu da se dobiju iz obnovljivih izvora energije.

„Lignocelulozna biomasa obuhvata poljoprivredne nusproizvode (stabljike pšenice, kukuruzovinu, stabljike ječma, otpatke u preradi šećerne trske) i planski gajene useve, koji bi bili održivi izvori za ovaj proces“, navodi Rio Tinto i dodaje da je važno navesti da se u tom procesu neće koristiti prehrambene namirnice kao što su šećer ili kukuruz, kao i da Rio Tinto ne bi koristio izvore biomase koji podrazumevaju seču starih šuma.

Istraživači Rio Tinta sarađuju sa multidisciplinarnim timom iz Grupe za inženjerstvo mikrotalasnih procesa Univerziteta u Notingemu na daljem razvoju ovog procesa.