Da li ćemo posle kovid krize svi ponovo morati u klupe?

Zahvaljujući državnim stimulansima upućenih firmama, tokom prošle godine  je samo u četiri velike privrede Evrope – Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i Španiji sačuvano više od 25 miliona radnih mesta, ukazuju podaci iz istraživanja Allianz koje se odnosi na posledice pandemije u EU.

Ono što se, međutim, ukazalo kao veliki problem za one koji bi želeli da nađu drugi posao je činjenica da je kriza zbog pandemije ubrzala strukturne promene u privredi, što pojačava neusklađenost veština zaposlenih i zahteva novih poslova.

„Konkretno, postoje dokazi da je kriza zbog pandemije povećala produktivnost rada. Naime, produktivnost po satu rada porasla je iznad nivoa pre pandemije već u periodu jul-septembar 2020. godine. I to je u velikoj suprotnosti sa onim što se moglo videti tokom velike finansijske krize iz 2009. godine. Iako je možda prerano reći, ali jedno od tumačenja može biti da je digitalizacija izazvana pandemijom pogurala automatizacije u proizvodnji gde je god to bilo moguće“, ističe se u analizi Allianz.

Analitičari Allianz ističu procenu i da velika većina radnika koji su ostali bez posla tokom prethodnih 12 meseci mora da računa sa tim da će, bar, još godinu dana imati bitku za radno mesto. Očekuje se da se privredni rast zemalja Evrozone lagano oporavlja od drugog tromesečja ove godine pa na dalje. U tom periodu će, ističu analitičari Allianz, poslodavci koji imaju prostora za zapošljavanja prvo vratiti svoje stare radnike, a ne pohrliti ka zaposlenju novih. Ali, prognoze su da će trajne nepovoljne okolnosti koje je pandemija ostavila na tržištima, uz visoke stope nezaposlenosti tek ugroziti Francusku i Italiju tokom 2022. godine, dok će u Nemačkoj i Španiji ostati na trenutnom nivou.

U tom kontekstu, kako bi se, navode u analizi Allianz, ublažio štetan uticaj na tržište rada u evrozoni i strukturna nezaposlenost održala pod kontrolom, radnici moraju steći potrebne veštine za popunjavanje radnih mesta “sutrašnjice”.

“U slučaju neusklađenosti veština, podsticaji za zapošljavanje neće biti od koristi. Umesto toga, aktivne politike tržišta rada, sa fokusom na brzo usavršavanje i osposobljavanje, biće ključne za jačanje zaposlenosti radnika, ali i za kontrolu sve većeg jaza na tržištima rada između visoko i nisko kvalifikovanih radnika. Za efikasan, sveobuhvatan prihod mora se razmišljati i u pravcu revizije obrazovnih sistema”, ističu u analizi stručnaci Alllianz.

I Evropska unija je vrlo svesna ovog problema, pa najavljuje da 60 odsto odraslih stanovnika EU učestvuje u učenju digitalnih veština kako bi se do 2030. godine ostvarila stopa zaposlenosti od 78 odsto (ona je 2019. bila 73,1 odsto).

Kako za portal Biznis.rs kaže prof.dr Milojko Arsić sa beogradskog Ekonomskog fakulteta, period od godinu dana je suviše kratak  da bi se struktura privrede ili tehnogija značajnije promenili i da bi takav jaz formirao. Ipak, moguće je, dodaje on, da je pandemija jasnije pokazala jaz koji je postojao i pre nje, a koji je posledica toga što obrazovni sistem nije pratio tehnološke promene i promene u strukturi privrede. Dodatni razlog zbog kog je nastao ovaj jaz je masovan odlazak radnika u inostranstvo pa su neke vrste majstora, inženjera, vozača i dr, u Srbiji deficitarne.

„Vrlo je moguće da će pandemija ubrzati tehnološke promene u narednim godinama, usled kojih će neki od postojećih poslova biti automatizovani, dok će se pojaviti novi poslovi koje mogu da obave samo radnici. Takođe, struktura privrede će se kontinuirano menjati, a to implicira i promenu u znanjima i veštinama koji se traže“, objašnjava prof. Arsić. 

On podseća da ključnu ulogu u prilagodjavanju znanja i veština radnika potrebama privrede ima obrazovni sistem koji treba da prati promene u strukturi privrede i tehnologiji. U tom kontekstu odgovornost države je, smatra prof. Arsić, da se u obrazovnim ustanovama u njenom vlasništvu stiču znanja i veštine koje se traže na tržištu, a obzirom na to da se značajne promene u tehnologiji i strukturi privrede događaju u toku jedne ili dve decenije, znanja stečena u obrazovanju zastarevaju, pa je neophodno da se ona tokom radnog veka ažuriraju.

„U slučaju zaposlenih radnika troškove sticanja znanja i veština koje su potrebne tom preduzeću bi trebalo da snosi samo preduzeće. Država bi mogla da obezbedi povoljniji poreski tretman ovih troškova kako bi podstakla preduzeća da više ulažu u obrazovanje zaposlenih radnika.  Država bi u slučaju nezaposlenih radnika trebalo da snosi troškove sticanja kako opštih tako i specijalnih znanja i veština, dok bi u slučaju zaposlenih radnika finansiranje ograničila  na sticanje opštih znanja kao što su znanja iz informatike i slično“, ističe prof. Arsić.

Kada je u pitanju paket pomoći koji je već nekoliko puta država dala privredi, prof. Milojko Arsić ističe svoj stav da bi , sa stanovništa pravičnosti, ali i ekonomske efikasnosti bilo odgovornije da je država odobrila pomoć samo preduzećima koja su naročito snažno pogođena krizom i siromašnim građanima, a da je deo preostalih sredstava uložila u druge namene, uključujući i programe prekvalifikacije i dokvalifikacije nezaposlenih radnika.

„U kojoj meri je ponuda radne snage neusklađena sa tražnjom ubedljivo dokumentuje podatak da je približno polovina od oko 500 hiljada prijavljenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje nezaposleno duže od dve godine. Naravno da nepodudarnost strukture ponude i tražnje za radnom snagom po obrazovnim profilima nije jedini, a verovatno ni najvažniji uzrok visoke nezaposlenosti, ali bi rešavanje ovog problema pomoglo da se nezaposlenost smanji“, zaključuje prof. Arsić. 

S druge strane, direktor Unije poslodavaca Srbije Srđan Drobnjaković kaže za Biznis.rs da je jasno da je država ozbiljno shvatila potrebu da se u ovom periodu podrži privreda.

„Prema izjavi ministra finansija, sa trećim paketom mera pomoć je dostigla oko 20 odsto bruto domaćeg proizvoda. U trećem paketu primećujemo da je napravljen fokus na sektore koji su najviše ugroženi  krizom, kao što su ugostiteljstvo i turizam, a upravo je Unija poslodavaca u prethodnim mesecima ukazivala da je podrška kritičnim oblastima da tako kažemo precizniji lek nego pomoć svima“, ističe Drobnjaković.

Ono na čemu će Unija poslodavaca Srbije insistirati, kao predstavnik najvećeg broja preduzeća,  je da sva ova pomoć, ma koliko bila značajna, ima karakter urgentne reakcije.

„Ona sada predstavlja gašenje požara. Međutim, kad god da kriza prođe, biće potrebno da se privreda ponovo pokrene, a preduzeća su već iscrpljena nižim prihodima, nelikvidnošću, pa i gubljenjem tržišta i partnera. Uglavnom su aktuelni stari ugovori iz perioda pre pandemije. Činjenica je da novih ugovorenih poslova nema ili su u malom broju. Zato ćemo insistirati na poboljšanju ukupnog poslovnog ambijenta, jer jedino tako možemo krenuti u razvoj koji će nam posle ove, već sada možemo da kažemo dugotrajne krize, biti neophodan.

Drobnjaković ističe da je jasno da je neophodna reforma poreskog sistema, smanjenje poreskih obaveza u svim segmentima i neka vrsta relaksacije privrede.

 „Ali, to je dugotrajan proces. I baš zbog toga treba biti uporan i dosledan u iznošenju realnih zahteva, čije je ispunjenje, na kraju krajeva, i državi u interesu“, zaključuje Drobnjaković.