Ekološke takse mora da plaća zagađivač, bio on preduzetnik ili građanin

U ekologiju se ulaže, ali ne dovoljno. Brojne naknade plaćaju građani i privreda direktno, ali i država kroz razne stavke budžeta. Međutim, prema mišljenju stručnjaka za ovu oblast, uz državu koja svakako mora da bude nosilac finansiranja u zdravu životnu sredinu, njeni finansijeri moraju biti oni koji svojim aktivnostima utiču na njeno zagađenje.

„Primeri dobre prakse u Evropskoj uniji pokazuju da je za smanjenje štetnih emisija u vazduh potrebno smanjiti korišćenje uglja i ulagati u tehnološka rešenja za smanjenje emisija kako za industriju, tako i za domaćinstva. Ove izmene zahtevaju investicije većeg obima i održiv sistem finansiranja koji se zasniva na principu – zagađivač plaća. Prema proceni Fiskalnog saveta, da bi se ispunili ciljevi u oblasti životne sredine potrebno je godišnje povećati izdvajanja iz budžeta za zaštitu životne sredine za 1,2 do 1,4 odsto BDP, odnosno za oko 500 miliona evra. Ova sredstva nije moguće pokriti u celosti iz ekoloških taksi, ali su one svakako važan mehanizam za uspostavljanje održivog sistema finansiranja projekata u oblasti životne sredine“, objašnjava za Biznis.rs, šef jedinice za životnu sredinu Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj – NALED, Slobodan Krstović.

Konsultatkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov, ističe da je u Srbiji od 2009. godine u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u primeni „princip produžene odgovornosti proizvođača“, koji podrazumeva da naknadu za ambalažu, kao vid ekološke takse, umesto da uplaćuje u budžetski Fond za životnu sredinu, privredni subjekt sam ili preko operatera sistema ulaže u sakupljanje ambalaže koju je plasirao na tržište radi njenog ponovnog iskorišćenja ili reciklaže u skladu sa Uredbom koju propisuje Vlada.

„Operatori sistema upravljanja ambalažnim otpadom ulažu u ova sredstva u pokrivanje troška sakupljanja otpadne ambalaže iz komercijalnog i komunalnog sektora, i ulažu u razvoj infrastrukture za primarnu selekciju ambalažnog otpada. Međutim, kako ovaj sistem funkcioniše tržišno – sedam operatera sistema se faktički takmiče niskom cenom naknade za ambalažu da privuku kompanije, visina podsticaja koji se isplaćuju sakupljačima i komunalnim preduzećima proteklih godina nije uvek bila realna samom trošku sakupljanja, niti za ozbiljna ulaganja“, naglasila je Cvejanov.

Napominje da je, u kombinaciji sa slabom primenom istekle Strategije o upravljanju otpadom od strane lokalnih samouprava i komunalnih preduzeća, ovo rezultiralo mnogo slabijim rezultatima u uspostavljanju primarne selekcije otpada iz domaćinstva, u odnosu na one koje je postigla privreda u pravilnom zbrinjavanju svog generisanog ambalažnog otpada.

Koraci ka rešenju izazova

Kako ističe Krstović, NALED je, u okviru Saveza za zaštitu životne sredine, izradio Analizu fiskalnih instrumenata u oblasti životne sredine sa fokusom na zagađenje vazduha. Kao rezultat ove analize, objavljene su preporuke koje ukazuju na koji način je ovaj sistem moguće postaviti tako da doprinese smanjenju zagađenja vazduha.

„Na prvom mestu, potrebno je uspostaviti punu primenu načela ‘zagađivač plaća’ koji je propisan Zakonom, tako da zagađivači imaju obavezu da plaćaju za aktivnosti koje doprinose zagađenju vode, vazduha, zemljišta. Na taj način, ekološke dažbine pored toga što donose prihode imaju ulogu da podstaknu smanjenje zagađenja, ali i da koriguju tržišne nesavršenosti koje nastaju kao posledica toga što u cenu proizvoda/usluge nisu uključeni troškovi zagađivanja životne sredine“, izjavio je šef jedinice za životnu sredinu (NALED).

Konsultatkinja za upravljanje otpadom dodaje da se pomenuti princip „produžene odgovornosti proizvođača“ u Evropskoj uniji pokazao kao jako efikasan u rešavanju, ne samo ambalažnog otpada, već i električnog i elektronskog, baterija, guma, farmaceutskog i drugih vrsta otpada.

„Kako bi Srbija uspostavila ambijent za razvoj cirkularne ekonomije, produženu odgovornost proizvođača treba primeniti i na tokove otpada koji u našem zakonodavstvu nisu rešeni na taj način, ali i uspostaviti mehanizme za njegovo dobro funkcionisanje. Po ugledu na reciklažu uspešnih evropskih zemalja, to se može sprovesti kroz osnivanje regulatornog tela koje će obezbediti kontrolu svih učesnika u ovom sistemu, visinu naknada u skladu sa realnim troškovima sakupljanja i tretmana i poštovanje konkurentnosti“, navodi Cvejanov.

Ona kaže da se princip „produžene odgovornosti proizvođača“ našao i u proglasu ekoloških organizacija, što, smatra Cvejanov, pokazuje da i građani smatraju da su kompanije koje zarađuju od prodaje proizvoda i ambalaže koji postaju otpad dužne da o tom otpadu i brinu.

„Međutim, veoma je važno da budemo svesni kada pričamo o ekološkim taksama u sistemu upravljanja otpadom, da bez uvođenja ekološke takse na deponovanje otpada ne može se drastično smanjiti odlaganje otpada na deponije, niti dostići ciljevi cirkularne ekonomije. Bez ekološke takse, cena deponovanja u našim uslovima značajno je niža od troška koju generator, odnosno vlasnik tog otpada, treba da plati da bi ga sakupio, reciklirao ili ponovo upotrebio u energetske svrhe. Upravo je nedostatak ove eko takse najveći krivac što se još uvek 98 procenata proizvedenog otpada odlaže na deponije, od čega je većina nesanitarnih“, upozorava naša sagovornica.

Kako obračunati visinu naknade?

Kada govorimo o naknadi za zaštitu i unapređenje životne sredine, izmenama i dopunama Uredbe s kraja 2019. godine, kako ističe Krstović, propisani su fiksni iznosi koji se plaćaju u zavisnosti od veličine preduzeća i „stepena“ uticaja na životnu sredinu i kreću se od 5.000 do dva miliona dinara.

„Ovakav način obračuna je u tom momentu bio samo prelazno rešenje zbog nemogućnosti primene prethodne uredbe. Kao takva nije održiva iz više razloga, a jedan od načina da se ova naknada plaća na realnim osnovama je integracija u naknadu koja se plaća za zagađenje. Ekološke takse i naknade trebalo bi da plaćaju svi oni koji svojim aktivnostima zagađuju životnu sredinu, tu spada privreda, ali i građani“, napominje naš sagovornik iz NALED i navodi ko sve ulazi u ove kategorije.

Preduzeće koje emituje štetne gasove iz svojih postrojenja ima obavezu plaćanja naknade po toni emisije i na taj način ima finansijski podsticaj da smanji zagađenje.

„Sa druge strane, naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine se paušalno obračunava na osnovu delatnosti i veličine preduzeća, odnosno ne uzimaju se u obzir pojedinačni parametri zagađenja. Pa tako neka kompanija može ulagati značajna sredstva u tehnološke inovacije i smanjiti svoje emisije, a da visina naknade za zaštitu i unapređenje koju plaćaju ostane nepromenjena“, kaže Krstović.

Pored privrede, kako ističe, i saobraćaj predstavlja značajan izvor emisija zagađujućih materija. On dodaje da zabrinjava podatak da je u Srbiji svaki drugi automobil stariji od 17 godina, odnosno ima motor EURO 3 ili nižeg emisionog standarda.

„U svim zemljama EU, ali i u zemljama u regionu, odnosno BiH, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji postoji zabrana uvoza automobila sa EURO 3 ili čak EURO 4 motorima, dok je u Srbiji uvoz starijih automobila i dalje dozvoljen. Dodatno, u Srbiji se ne primenjuje ekološki kriterijum za poreze i takse koji se plaćaju prilikom kupovine ili registracije vozila koji bi podstakao građane da kupuju ekološki efikasnije automobile“, objašnjava naš sagovornik.

Kako ističe, u skladu sa primerima dobre prakse, NALED predlaže izmenu obračuna Poreza na motorna vozila koji se naplaćuje prilikom godišnje registracije vozila, tako da pored zapremine motora obuhvati i kriterijum EURO standarda po kojima je vozilo proizvedeno.

„Moramo spomenuti i individualna ložišta i druga manja postrojenja za sagorevanje na ugalj koja predstavljaju najveće izvore emisija praškastih materija. Najveće zagađenje se primećuje u zimskim mesecima kod domaćinstava koja nisu povezana na daljinsko grejanje ili nemaju priključak na gas (skoro 80 odsto domaćinstava). Pošto nemamo evidenciju o ovim ložištima i ne možemo meriti pojedinačne emisije, praksa je da se umesto izvora zagađenja, oporezuje energent koji se koristi“, ističe Krstović.

Primećuje da, jedna od mogućnosti da se zakonodavni okvir usaglasi sa Direktivom EU o oporezivanju energenata, jeste uvođenje akcize na ugalj, odnosno sveobuhvatnog finansijskog instrumenta kojim se oporezuje potrošnja energenata sa visokim uticajem na životnu sredinu. 

„Jedan od važnih faktora koji definiše uspešnost sistema oporezivanja da doprinese smanjenju zagađenja predstavlja plan trošenja ovih sredstava“, primećuje naš sagovornik iz NALED.

Kako ekološke dažbine ne bi predstavljale samo dodatno finansijsko opterećenje privrede i građana koje ne stimulišu promene u ponašanju, Krstović navodi da je potrebno osmisliti sistem podrške za prelazak na ekološki čistije alternative u vidu subvencija i drugih podsticaja. Posebno je važno, kako kaže, pripremiti celovit plan unapređenja sistema daljinskog grejanja domaćinstava.

Cvejanov zaključuje da zaštita životne sredine nije moguća bez uspostavljanja finansijskih mehanizama, koje nazivamo eko taksama, jer kako za zaštitu, tako i za otklanjanje posledica zagađenja – neko mora da plati.

„Međutim, da ih privreda i građani koji plaćaju ovakve takse ne bi videli kao nametnuti teret, nego kao svoj stvarni doprinos životnoj sredini, neophodno je da se ona namenski i transparentno troše, bez obzira da li njima upravlja privreda kroz primenu principa produžene odgovornosti proizvođača ili država putem ‘zelenog’ fonda“, ističe Cvejanov.

Ona smatra da prostora za unapređenje ima mnogo, a da je prvi korak kako bi se ovaj ključni preduslov postigao, pre svega izmena Zakona o budžetu donetog 2015. godine, i vraćanje obaveze namenskog trošenja novca prikupljenih na ime ekoloških taksi, odnosno po osnovu Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara.