Energetska tranzicija građanima i privredi donosi veće račune za struju

Srbija ima obavezu prema Evropskoj uniji da smanji emisiju ugljen-dioksida, dok je u isto vreme proizvodnja struje na ugalj jedan od najvećih zagađivača, zbog čega se postavlja pitanje koja je cena takozvane dekarbonizacije, šta će ona značiti za put države prema EU, šta za EPS kao proizvođača električne energije, a šta za građane kao krajnje korisnike?  

U Ministarstvu rudarstva i energetike podsećaju da je Evropska komisija 2019. godine usvojila Evropski zeleni dogovor (Green Deal) kao novu strategiju razvoja Evropske unije u cilju uspostavljanja moderne, klimatski neutralne i konkurentne privrede.

“Zagrebačkom deklaracijom, iz maja 2020. godine, potvrđeno je pristupanje regiona Zapadnog Balkana ambicijama EU u oblasti klime, u skladu sa Pariskim sporazumom i promovisanjem Zelene agende na Zapadnom Balkanu. U okviru samita Berlinskog procesa u novembru prošle godine potpisana je Deklaracija iz Sofije o Zelenoj Agendi za Zapadni Balkan”, navode za Biznis.rs u resornom ministartvu.

Takođe, u skladu sa politikom EU u oblasti energetike i klime i težnjom da se sprovede dekarbonizacija i u 2050. godini ostvari klimatska neutralnost, Ministarski savet Energetske zajednice je usvojio Preporuku o pripremi i razvoju integrisanih nacionalnih energetskih i klimatskih planova od strane ugovornih strana Energetske zajednice.

Ovi planovi obuhvataju svih pet dimenzija energetske unije: energetsku bezbednost, unutrašnje energetsko tržište, povećanje energetske efikasnosti, dekarbonizaciju, odnosno povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije (OIE), istraživanje, inovacije i konkurentnost.

“U skladu sa navedenom preporukom, Srbija je u obavezi da izradi i usvoji Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan za period od 2021. do 2030. godine, kroz koji bi se sagledao doprinos energetskim i klimatskim ciljevima EU do 2030. godine sa projekcijom do 2050. godine. Osim toga, ovim dokumentom će se utvrditi ciljevi u oblasti energetske efikasnosti, obnovljivih izvora energije i smanjenja emisija sa efektom staklene bašte u 2030. godini sa projekcijama do 2050. godine i oni će imati veliki uticaj i značaj za celokupan privredni razvoj Srbije. Dokument je u procesu izrade, nacrt dokumenta će biti pripremljen u oktobru ove godine, a njegovo usvajanje je planirano za početak naredne godine”, napominju u Ministarstvu rudarstva i energetike.

Imajući u vidu navedeno, neophodno je pripremiti i nova strateška dokumenta, odnosno izraditi novu Strategiju razvoja energetike Republike Srbije za period do 2040. godine, sa projekcijama do 2050. godine i Programom ostvarivanja Strategije razvoja energetike.

“Ministarstvo rudarstva i energetike je započelo izradu i ovih dokumenta. Energetski sektor Republike Srbije je u posebnom fokusu jer je od posebnog značaja za dostizanje ciljeva i klimatske neutralnosti u 2050. godini. Nakon izrade navedenih dokumenata biće moguće dati detaljnije informacije”, kažu za naš portal.

Koja je „cena“ takozvane dekarbonizacije?

Srbiji, kao i svim zemljama u razvoju, EU sistem dekarbonizacije nameće kao ekološku obavezu, mada je Prekogranični mehanizam prilagođavanja emisije CO2 (CBAM), koji podrazumeva uvođenje takse na uvoz određenih proizvoda iz trećih zemalja, zapravo ekonomska mera, objašnjava za naš portal urednica „Energije Balkana“ Jelica Putniković.

“Pritom, zapadnoevropske zemlje su svoje privrede transformisale, pomažući kompanijama sistemskim, protekcionističkim merama, ali i finansijskom podrškom, što siromašne zemlje Zapadnog Balkana, kao ni Srbija, ne mogu učiniti. Cena dekarbonizacije zapravo je nametnuti trošak koji će pogoditi ne samo kompanije koje proizvode električnu energiju u termoelektranama na ugalj, već i privredu koja troši tu struju, jer njihovi proizvodi neće biti konkurentni na tržištu EU. Sve to stvoriće još veći jaz između siromašnih i bogatih zemalja”, navodi naša sagovornica.

Prema njenim rečima, Srbija, odnosno Elektroprivreda Srbije, otpočela je sa smanjenjem zagađenja iz termoelektrana. Uz to, država daje podršku za izgradnju novih kapaciteta za proizvodnju obnovljive, zelene energije, a takođe je novim energetskim zakonima prepoznat i značaj energetske efikasnosti, odnosno, smanjenje rasipanja energije.

“Treba, ipak, reći da je ceo model evropskog energetskog zakonodavstva kreiran tako da pred zemlje koje su u ‘čekaonici’ za ulazak u EU stavlja niz prepreka. To se najbolje vidi ako uporedimo EPS sa nekom nemačkom elektroenergetskom kompanijom koja proizvodi struju iz uglja jer Berlin jeste najavio zatvaranje termoelektrana, ali i ogromne subvencije za same kompanije i radnike koji će ostati bez posla”.

Zbog toga naša sagovornica smatra da Srbija bez domaće proizvodnje električne energije iz uglja ne može nastaviti privredni rast koji sada ima zahvaljujući pouzdanom snabdevanju i samoj ceni struje.

“Liberalizacija tržišta, koju iz EU forsiraju uz tvrdnje da će doneti manje račune za privredu i građane, je samo marketinška mantra koja, zapravo, znači veće račune. Dekarbonizacija će građanima doneti ne samo poskupljenje struje, već i niza drugih proizvoda. A to će svakako ugroziti standard domaćeg potrošača”, napominje ona.

Na pitanje kako Srbija može da smanji emisiju ugljen-dioksida, a da ne ugrozi količine struje, naša sagovornica odgovara da je sam značaj uticaja ugljen-dioksida na klimatske promene preuveličan.

“Srbija, svakako, treba da nastavi sa projektima koji će smanjiti i emisije CO2 i ostalih zagađujućih materija iz EPS i industrijskih postrojenja, da forsira gasifikaciju i prelazak na OIE sisteme daljinskog grejanja i domaćinstava, da zabrani uvoz starih automobila jer smo postali groblje za vozila čija upotreba u EU je zabranjena. Ali, priča o ugljen-dioksidu postala je mantra političara, koja je vrlo zgodna u trgovinskim kampanjama i sprečavanju konkurencije zemalja u razvoju”, zaključuje Putniković.