Da li je Evropa krenula putem deindustrijalizacije ili industrijska proizvodnja stagnira?

Poslednjih godina u svim razvijenim zemljama se smanjuje udeo industrije u bruto domaćem proizvodu (BDP), dok učešće sektora usluga raste, tako da usluge preuzimaju dominantno učešće u privredi.

Pored tog generalnog trenda, industrija Evropske unije (EU) bila je izložena mešavini strukturnih poteškoća i eksternih šokova, tako da sve to zajedno otvara prostor za diskusiju da li je Evropa možda krenula putem deindustrijalizacije ili je u pitanju kratkoročna stagnacija industrijske proizvodnje, piše Sanja Filipović u analizi objavljenoj u poslednjem broju publikacije Makroekonomske analize i trendovi (MAT).

Kako ukazuje autorka, prema podacima Eurostata, industrijska proizvodnja nakon oporavka 2021. godine (kada je zabeležen rast od 8,5 odsto u odnosu na 2020.) i 2022. godine (kada je ostvaren rast od 0,3 odsto u odnosu na 2021.), već dve godine zaredom beleži pad. U 2023. pad je bio 1,4 odsto, a u 2024. godini dva odsto u poređenju sa 2023. Pad je zabeležen u 15 industrijskih aktivnosti, a najveći u proizvodnji motornih vozila, mašina i opreme, proizvodnji električne opreme i proizvodnji metalnih proizvoda.

“Međutim, ukoliko se posmatraju indeksi proizvodnje prerađivačke industrije u odnosu na 2015. godinu, vrednost indeksa je jedino 2020. godine bila niža od referentne godine. Ukoliko se analizira period u odnosu na 2021. godinu, kada se industrijska proizvodnja oporavila, vrednost indeksa je u junu 2025. godine bila niža za svega -0,6 odsto, tako da se zavisno od ugla posmatranja trend može opisati i kao ‘stagnirajući’”, navodi se u MAT-u i dodaje da su sa druge strane brojni podsektori u potpunom padu.

Automobilska proizvodnja, na primer, skoro se prepolovila u istom periodu (-46 odsto). Naravno, efekat pada industrijske proizvodnje je različit po zemljama jer šest zemalja EU stvara 72 odsto vrednosti prodate industrijske robe, dok ostale 21 zemlje imaju udeo manji od tri odsto.

Generalno, industrija je u EU ipak okosnica privrede jer (uključujući građevinski sektor) ima učešće od oko 22 odsto u BDP-u. U bruto dodatoj vrednosti (BDV) industrija ima učešće od 24 odsto (bez sektora građevinarstva doprinos je na nivou od 19 odsto), dok je, poređenja radi, u Kini na nivou od 36,7 odsto.

Ukoliko se posmatra trend BDV u industriji u odnosu na 2015. godinu, u 2024. je BDV viša za 10 odsto, ali sa velikim razlikama po zemljama – u Danskoj je zabeležen porast od 78 odsto, a slede Irska 64 i Slovenija sa 41 odsto.

“Prema podacima Eurostata, u Srbiji je u odnosu na 2015. godinu vrednost indeksa na nivou od 120,4 odsto. BDV kao procenat BDP-a je na nivou od 17 odsto, ali značajno varira po zemljama – najveće učešće je u Irskoj (31 odsto), a slede Češka sa 24 i Slovenija sa 23 odsto. Prema istom izvoru, u Srbiji je učešće bruto dodate vrednosti u BDP-u na nivou od 18 odsto”, precizira se u analizi.

Raste zabrinutost za budućnost EU industrije

Autorka analize MAT-a ukazuje da se trendovi u industriji EU moraju sagledati u širem globalnom kontekstu. Nakon postepenog oporavka od globalne ekonomske krize evropski industrijski sektor suočio se sa snažnim eksternim šokom u vidu pandemije Covid-19. Najteži udar usledio je u prvom talasu, ali je većina proizvodnih sektora počela da se oporavlja u trećem kvartalu 2020. zahvaljujući ukidanju restrikcija i državnim merama podrške privredi.

Kako su efekti Covid-19 pandemije bili različiti između i unutar industrijskih sektora, na nivou EU je usledio zaokret u industrijskoj politici ka digitalizaciji, dekarbonizaciji i inovacijama.

“Pandemija je otkrila slabosti u lancima snabdevanja i ukazala na potrebu da se obezbedi kontinuirana i sistemska podrška industriji kako bi se osigurao pristup materijalima, investicijama i veštinama u pojedinim strateškim sektorima kao što su mikroelektronika, električna vozila, baterije i veštačka inteligencija. Ta podrška je išla u pravcu povećanja diversifikacije pre nego premeštanja proizvodnje jer ova druga opcija zapravo doprinosi deindustrijalizaciji”, ocenjuje Filipović.

Zahvaljujući preduzetim merama podrške, industrijska proizvodnja u EU je nakon pada od sedam odsto u 2020. godini, u naredne dve godine ostvarila porast, ali se u prvoj polovini 2022. godine susrela sa energetskom krizom, što je u mnogim EU zemljama dovelo do pada industrijske proizvodnje. Između avgusta 2022. i septembra 2024. ukupna industrijska proizvodnja je smanjena za više od šest odsto.

“Pored Covid-19 i energetske krize, nekoliko dodatnih faktora produblli su krizu industrijskog sektora”, smatra Filipović.

Prvo, EU industrija se nekoliko godina unazad susreće sa padom konkurentnosti u odnosu na Kinu, naročito u proizvodnji određenih ključnih tehnologija za zelenu tranziciju (poput baterija, električnih vozila, fotonaponskih ćelija). Drugo, američki Zakon o smanjenju inflacije koji podstiče investicije u SAD je uticao i na pojedine EU investitore da realociraju svoju proizvodnju. Treće, EU izvoz na američko tržište je od početka 2025. godine postao neizvesan usled protekcionističke politike američke administracije. Četvrto, spoljnotrgovinska razmena EU sa Kinom (iz koje EU najviše uvozi robe), ne samo nebalansirana, nego dolazi do eskalacije tenzija usled zabrane izvoza kritičnih retkih resursa.

Pored spoljnih faktora, EU industrija je opterećena brojnim internim faktorima, kao što su visoke cene energenata, visoka uvozna i niska diverzifikacija izvora snabdevanja određenih sirovina i kritičnih retkih resursa, nedostatak radne snage i veština, rastući broj regulatornih zahteva koji opterećuju kompanije… Sve to zajedno uslovilo je porast zabrinutosti za budućnost EU industrije.

Studija iz 2025. godine, detaljno na nivou 242 evropska regiona, mapira rezultate za građevinski sektor i šest oblasti prerađivačke industrije (automobilska industrija, osnovni metali, hemikalije, metalni proizvodi, mašine i nemetalni minerali) koji su posebno važni za ekonomiju EU u smislu zaposlenosti i dodate vrednosti, a koji su podložni ozbiljnom i strukturnom padu.

Rezultati istraživanja su pokazali da pad u građevinarstvu najviše pogađa severnu Evropu (Švedska, Estonija, Letonija), dok su regioni u Nemačkoj, Slovačkoj i Estoniji najviše pogođeni zbog pada industrijske proizvodnje.

U cilju pružanja pomoći pogođenim sektorima, Evropska komisija je pokrenula inicijativu Call for Evidence u okviru ambicioznog plana za pojednostavljenje zakonodavstva koje se tiče industrijskih emisija, cirkularne ekonomije i upravljanja otpadom.

Cilj je da se smanji administrativni teret za kompanije, naročito mala i srednja preduzeća, bez kompromitovanja ekoloških standarda EU. Ovaj paket je nastavak februarskog „Competitiveness Compass“ i prvog omnibus paketa, Omnibus I, koji je uključivao reviziju direktiva kao što su CSRD, CSDDD i CBAM.