Da li je novo naoružavanje EU kraj „države blagostanja“?

Dugo godina je Evropa živela u mirnodopskim uslovima, ne razmišljajući puno o ratu i vojsci. Zapravo, kada je i razmišljala o vojsci, uglavnom je tu mislila pomalo na svoju, a više na američku, barem kod država članica NATO-a. Neutralne države, kao što su Austrija, Švajcarska, Švedska i Finska, uživale su u najvišem mogućem standardu na kontinentu i prosto nisu previše ulagale u vojsku, za razliku od, recimo, Jugoslavije.

Neki kažu da je jedan od razloga propasti SSSR-a i Varšavskog pakta upravo finansijska prenapregnutost zbog prevelikih ulaganja u vojni sektor. Sa druge strane, poražene zemlje u Drugom svetskom ratu – Nemačka, Italija, Japan – kojima je vojni budžet bio ograničen, krajem osamdesetih imale su najbolju infrastrukturu (uz gorepomenute neutralne države).

A onda, posle izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba 2022. godine, sve se promenilo. Ne samo da je, kao u prvom Trampovom mandatu, američka vlada bila ta koja je upozoravala da se zemlje NATO-a u Evropi moraju pridržavati nivoa od dva odsto BDP-a za odbranu, već sada same te države žele da izdvajaju mnogo više. Švedska i Finska su sada u NATO-u, dok Tramp poručuje da „neće više da brani“ Evropu. Evropske zemlje su u strahu da će se SAD čak povući iz NATO-a i da će morati da naprave krnji NATO ili „ETO“.

Šta to konkretno znači za evropsku privredu i njene budžete? Dosadašnjih manje od dva procenta, koji su omogućili Evropi da stvori moćne socijalne države, odnosno države blagostanja, moglo bi se popeti i na 3,5 odsto, pa čak i na svih pet po nekim predviđanjima, zavisno od stepena sumornosti „proroka“. Ovakvi nivoi potrošnje nisu viđeni od šezdesetih godina i vrlo će teško opteretiti nacionalne budžete. Neki nazivaju sve ovo „krajem dividende mira“, a dividenda mira je, po definiciji, bila ona dobit koju su evropske države, devastirane u dva svetska rata, dobile od neinvestiranja u oružje, pa su mogle da upotrebe taj novac za ulaganje u infrastrukturu, javne servise i socijalna davanja.

Jezikom brojki, socijalna zaštita u Evropskoj uniji narasla je u samo 25 godina – od 1995. do 2020. (uoči pandemije koronavirusa) – sa 36,6 odsto na 41,4 procenta (po Eurostatu), i taj udeo je bio predviđen da se dalje povećava posle pandemije, ali je onda došao rat u Ukrajini i strah od Rusije. U isto vreme, od 1963. do 2023. vojna potrošnja se prepolovila (u odnosu na BDP).

Koliko novca treba da stvore države EU da bi se ponovo naoružale do zuba? Procene su različite. Goldman Sachs predviđa 160 milijardi evra, srednje procene kažu 350, dok Panteon kaže da bi sve to moglo dostići i frapantnih 460 miliona evra. Naravno, pošto države nemaju neku magičnu moć stvaranja novca „ex nihilo“, neko će morati da ostane uskraćen. Evropska komisija je predložila da se zemljama EU da prostor da povećaju svoju potrošnju za odbranu za 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda tokom četiri godine (sa dva na 3,5 procenata), dok je takođe iznela planove da pozajmi 150 milijardi evra u svoje ime, kako bi ubrzala ponovno naoružavanje.

U Britaniji su već ove zime starovali „na pogrešnoj nozi“, ukidajući dodatke za grejanje penzionerima i starijim licima, da bi se prištedelo 1,5 milijardi funti, što je izazvalo gnev starijih ljudi – mnogima od njih je ukinuto dragocenih 300 funti mesečno za grejanje, te su se ove zime smrzavali. Da stvar bude gora, najavljeni su još veći rezovi, a spremaju se i u drugim zemljama.

Da stvar nije lagana pokazuju i nemiri „žutih prsluka“ u Francuskoj pre nekoliko godina i, uostalom, česte pobune protiv bilo kojih mera štednje. A novi odbrambeni izdaci biće svojevrsni „ratni porez“ stanovništvu koje je ionako pogođeno inflacijom, recesijom, skupim gorivom i migrantskim pritiscima. Imajući u vidu da je populacija u Evropi, kao i ona u istočnoj Aziji, najstarija na svetu, upravo su izdaci za zdravstvo i starije ljude najveći u ove dve regije, i svaki rez će biti veoma bolan.

Neki kažu da će, takođe, ekonomija dobiti novi zamah zbog „ratne proizvodnje“, ali da će istovremeno vlade morati više pozajmljivati, što će izazvati nemir kod investitora u državne obveznice. Ali, druga opcija je još gora, a to je uzimanje iz budžeta umesto socijalnih davanja, što uznemirava glasače. I kao što su nam pokazali izbori u Nemačkoj i Francuskoj, ili pak, referendum o Brexitu, i oni stari i siromašni, pogođeni ekonomskim nejednakostimna, imaju svoj glas i sve može skrenuti udesno.

Posebno je jezu niz kičmu, kako piše briselski Politico, izazvao Fridrih Merc, verovatno novi nemački kancelar, koji je pogurao ne samo ukidanje „kočnice duga“ u samoj Nemačkoj, već je isto uradio i u EU, uticajem u konzervativnom bloku. Merc je dobio pohvale na međunarodnom nivou, ali i mogući “bumerang u glavu” kod kuće. Njegova konzervativna Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i njihovi bavarski saveznici, Hrišćansko-socijalna unija (CSU), dugo su sebe videli kao čuvare fiskalne strogosti i bili su zapanjeni Mercovom iznenađujućom spremnošću da se suoči sa većim dugom, piše Reuters. Čak 77 odsto birača i 44 odsto biračkog tela konzervativaca se „osećaju izdanima“, jer ako se nešto ne dopada Nemcima to je troškarenje.

Što je najgore, Nemci su možda očekivali da će ukidanje „budžetske kočnice“ biti izvršeno da bi se građanima pomoglo u eri recesije i skupog goriva, ali se to dešava zbog – naoružanja! Nije čudo da su se desile dve stvari preko noći: zabrinutost o uticaju na buduće penzije i prava na socijalnu pomoć, ali i političko pomeranje na sceni – ankete ukazuju na to da su birači od CDU/CSU prešli u krajnje desničarsku AfD.

Ko se plašio da će Evropa upasti u krizu zbog ruskog napada na Ukrajinu, zbog prekida gasovoda i sankcija Rusiji, bio je delimično u pravu, ali verovatno nije slutio da će dalja fiskalna i socijalna nestabilnost nastati i posle mogućeg mira u Ukrajini – zbog frapantnih budžeta za naoružavanje. U EU bi trebali biti pravi mađioničari da izbegnu scenario koji glasi: velika potrošnja na naoružavanje – smanjena socijalna davanja – bes građana – glasanje za radikalnu desnicu. A šta bi onda bilo sa finansijama i ekonomijom možemo samo nagađati.

Jedino što sigurno znamo je da Evropa kakvu smo znali od, recimo – 1963. ili 1970. pa do sada, više neće postojati. Bar u finansijskom smislu.