Francuska u centru fiskalne krize evrozone

Dugotrajna politička kriza u Francuskoj pretvorila je tu zemlju u fiskalnu “crnu tačku” evrozone, ulogu koju je dugo imala Italija.

Promena je posebno došla do izražaja u petak, kada je Francuska pretrpela drugo sniženje kreditnog rejtinga u nedelju dana, dok je Italija dobila prvo unapređenje od agencije Fitch Ratings od 2021. godine. Razlika između njih se smanjuje, prema oceni te kompanije, koja sada postavlja dve zemlje na rastojanje od svega tri stepena.

Kratkoročni razlozi za zabrinutost u vezi sa zvaničnim Parizom su jasni: nestabilnost koja traje od prevremenih izbora prošle godine, promašeni ciljevi deficita i nepostojanje jasnog plana za fiskalni oporavak. Parlament je podeljen u nepomirljive frakcije, a Francuska je sada na petom premijeru za manje od dve godine.

U Italiji, međutim, aktuelna vlada na čelu sa premijerkom Đorđom Meloni (Giorgia Meloni) na vlasti je gotovo tri godine, što je neuobičajeno dug period za ovu zemlju, i uspela je čak da ubrza smanjenje deficita.

Ipak, pored kratkoročnih dešavanja, u igri su i dugoročniji faktori, piše Bloomberg u svojoj anlizi.

Agencije za rejting reagovale su na veliki javni dug Italije i hronično nizak rast nizom snižavanja ocena od 2011. godine. Francuska je izgubila najviši kreditni rejting otprilike u isto vreme, ali nije pala toliko nisko i stabilizovala se od 2016. godine.

Pobeda Emanuela Makrona (Emmanuel Macron) na izborima 2017. produžila je taj period stabilnosti, jer su agencije i investitori pozdravili njegove planove za podsticanje biznisa i rasta.

Tržište obveznica pričalo je sličnu priču. Posle globalne finansijske krize i razilaženja u ekonomskim kretanjima, Italija se našla u centru dužničke krize evrozone zajedno sa drugim južnoevropskim privredama. Francuska je, međutim, uspela da zadrži status takozvane „osnovne članice“ evrozone, odmah iza Nemačke.

Premijer Italije Silvio Berluskoni (Berlusconi) bio je primoran da podnese ostavku posle skoka troškova zaduživanja. Godinama je trebalo da zemlja uđe u stabilniji tok i da delimični fiskalni napori različitih administracija počnu da daju rezultate.

Tokom perioda italijanskog zaostajanja, javna potrošnja u Francuskoj bila je znatno veća. Ona je značajno opala posle dolaska Makrona na vlast, ali su tokom pandemije i Francuska i Italija potrošile ogromna sredstva. Francuski predsednik je ponovio reči italijanskog lidera Marija Dragija (Mario Draghi) obećavši da će učiniti „šta god bude potrebno“ da spase ekonomiju od kolapsa.

Posle pandemije i inflatorne krize koju je izazvao rat u Ukrajini, francuska potrošnja u odnosu na veličinu ekonomije bila je tek nešto niža nego u trenutku kada je Makron stupio na vlast — i i dalje najveća među razvijenim privredama sveta, prema podacima OECD-a.

Francuska je obično imala veće deficite od Italije i retko je bila unutar granice od tri odsto BDP-a, koliko dozvoljava Evropska unija. Italija je, pak, na putu da tu granicu probije naniže već sledeće godine. Ali čak i osnovni pokazatelji deficita kriju dublje razlike.

Ako se izuzmu troškovi servisiranja duga, italijanska budžetska disciplina vremenom ne izgleda loše. Još jedan pokazatelj — ciklički prilagođeni bilans — još jasnije govori o dugotrajnoj fiskalnoj popustljivosti Francuske. Iako je izgubio značaj u briselskim analizama budžetske discipline, taj indikator jasno oslikava suštinske izazove Francuske.

Zbog veće potrošnje od Italije, Francuska je oduvek morala da prikuplja više poreza. Razlika u tom pogledu uglavnom se nije značajno menjala, sve do primetnog približavanja nakon Makronove pobede 2017.

U poslednjim godinama, italijanska državna kasa imala je koristi od digitalizacije poreskih procesa i šire upotrebe praćenih uplata.

Makron je, s druge strane, forsirao agresivnu pro-biznis agendu sa velikim poreskim olakšicama za kompanije. Plan je bio da ekonomski rast smanji relativne troškove ogromne javne potrošnje.

Međutim, pokazalo se da to nije dovoljno. Sada opozicione partije traže promenu kursa i povratak većem oporezivanju kompanija i bogatih.

Francuska, ipak, i dalje ima prednost u ukupnom ekonomskom obimu. Razlika se u poslednje dve decenije povećala, a BDP je 2023. premašio prag od tri biliona dolara, prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda.

Italija je, u međuvremenu, u poslednjem kvartalu zabeležila pad rasta i nedavno prepolovila cilj za ovu godinu na svega 0,6 odsto. To je uprkos gotovo 200 milijardi evra (235 milijardi dolara) investicija koje joj stižu iz Fonda za oporavak EU.

Suština ostaje nasleđe javnog duga u obe zemlje. Italija i dalje ima veće opterećenje, ali se razlika brzo smanjuje dok u Parizu traje zastoj u fiskalnoj konsolidaciji.

Italija je ponovo ostvarila mali primarni suficit i koristi ga za smanjenje zaduženosti, iako sporo.

Više duga, uz rast kamatnih stopa, povećaće troškove servisiranja za obe vlade. U Francuskoj, godišnji račun je na putu da poraste sa oko 30 milijardi evra u 2020. na više od 100 milijardi evra do 2029, prema državnom revizoru Cour des Comptes.

Uprkos podršci koju njihove države pružaju građanima, nije jasno da li su Francuzi ili Italijani zadovoljniji funkcionisanjem svojih zemalja u poređenju sa drugim razvijenim ekonomijama.

U okviru OECD-a, socijalna potrošnja Francuske blizu je vrha lestvice, sa 30,6 odsto BDP-a. Italija nije daleko, sa 27,6 odsto. Ipak, kada se građani pitaju koliko su zadovoljni administrativnim uslugama, obe zemlje su pri dnu rangiranja.