Zemlje EU moraju da podignu starosnu granicu ili da promene penzioni sistem

Od 2040. godine Danci neće moći da idu u penziju pre navršene 70. godine života, što neki vide kao signal mogućeg šireg evropskog trenda. Danski parlament je u maju usvojio zakon kojim se starosna granica za odlazak u penziju postavlja na 70 godina, za sve rođene posle 31. decembra 1970.

Trenutno je granica 67 godina, a predviđeno je da do 2030. poraste na 68, zatim do 2035. na 69. Premijerka Mette Frederiksen je još prošle godine nagovestila spremnost da preispita sistem kada dostigne prag od 70 godina. Parlament je promenu zakona ubedljvo podržao – sa 81 glasom za i 21 protiv, prenosi Deutsche Welle.

Penzijski sistemi u Evropi se teško porede, jer se u pojedinim zemljama i sada radi duže od zakonskog minimuma. U Nemačkoj, gde se razmatraju reforme usled slabog stanja državnog penzijskog fonda, kancelar Fridrih Merc (Friedrich Merz) priznao je da za pitanje finansiranja sistema i dalje nema rešenje.

Bivši savetnik vlade Bernd Rafelhisen smatra da bi Nemačka trebalo brzo da poveća starosnu granicu na 70 godina kako bi „uhvatila“ barem deo generacije „baby boomera“, s obzirom na to da će do 2035. svake godine iz radnog odnosa odlaziti oko milion ljudi.

Izmene francuskog penzionog sistema već decenijama su „vruć krompir” za tamošnje vlasti, redovno izvodeći nezadovoljne građane na ulice i dovodeći do društvenih nemira i opštih štrajkova koji su paralisali zemlju. Pre dve godine, uprkos žestokom protivljenju, predsednik Emanuel Makron doneo je zakon kojim se opšta starosna granica za penzionisanje podiže sa 62 na 64 godine, pa se čini da je pitanje zatvoreno.

Evropa ima dva osnovna modela penzijskog sistema – Beveridžov (britanski, univerzalna pokrivenost, finansiran iz poreza) i Bizmarkov (nemački, zasnovan na osiguranju i uplati doprinosa radnika i poslodavaca), ali mnoge zemlje koriste hibridne varijante. Nemački Bizmarkov sistem je pod sve većim pritiskom zbog starenja stanovništva, manjka radne snage i produženog životnog veka, što znači duže isplate penzija i sve veći teret za one koji rade.

Opcije su ograničene – ili će doprinosi rasti ili će iznosi penzija stagnirati i gubiti vrednost usled inflacije, ili će se nivo penzija smanjivati. Za većinu ljudi privlačnija je ranija penzija, jer omogućava više slobodnog vremena i bolju fizičku kondiciju u prvim godinama posle rada, a i dodatno podstiče potrošnju. Međutim, duži radni vek ima prednosti – mnogi se u šezdesetim osećaju sposobno i motivisano, a poslodavci zadržavaju iskusne kadrove, što ublažava nedostatak kvalifikovane radne snage.

Statistike pokazuju da se retko poklapa zakonska i stvarna starost odlaska u penziju, jer mnogi prestaju da rade ranije zbog fizičkih ograničenja ili profesionalnog sagorevanja. U državama poput Novog Zelanda, Japana, Švedske ili Grčke, ljudi često rade i posle zvanične starosne granice, iz različitih, često ličnih razloga.

Ključnu ulogu u odluci o penzionisanju ima „stopa bruto zamene“ – odnos penzije prema poslednjoj plati. Ako je jaz velik, mnogi ne mogu sebi da priušte prestanak rada. Za suzbijanje rizika od siromaštva u starosti potrebne su veće penzije, ali to zahteva dodatna sredstva koja sistemi trenutno nemaju, dok preveliko povećanje doprinosa ograničava mogućnost radnika da privatno štede za starost.

Ovo poređenje meri odnos srednjeg iznosa penzije ljudi od 65 do 74 godine prema srednjim zaradama iz rada osoba od 50 do 59 godina, bez uračunavanja drugih socijalnih davanja. Na taj način se procenjuje koliko su penzije dovoljne za život.

U 2023. godini prosečan odnos zamene u EU iznosio je 58 procenata. To znači da bi osoba koja je između 50. i 59. godine zarađivala 1.000 evra, između 65. i 74. godine primala 580 evra penzije, prenosi Euronews.

Po evropskim zemljama, taj odnos se kretao od 35 procenata u Hrvatskoj do 78 odsto u Grčkoj. Iza Grčke su bile Španija (77 odsto) i Italija (75 odsto), dok je Portugal takođe bio iznad proseka EU sa 61 odsto. Na dnu liste, posle Hrvatske, bile su Litvanija (36 procenta) i Irska (39 procenata), jedine članice EU sa odnosom ispod 40 procenata.

Prema podacima Eurostata, u 2022. godini prosečni godišnji izdaci za starosne penzije po korisniku u EU iznosili su 16.138 evra, što je oko 1.345 evra mesečno. U okviru EU iznos se kretao od 3.611 evra u Bugarskoj do 31.385 evra u Luksemburgu.

Kada se uključe zemlje EFTA i kandidati za članstvo u EU, raspon je još širi, od 1.648 evra u Albaniji do 35.959 evra na Islandu. Prosečna starosna penzija po korisniku bila je viša od 30.000 evra i u Norveškoj i Danskoj, a značajno iznad proseka EU bila je i u Švedskoj (22.436 evra) i Finskoj (21.085 evra).

Pored Albanije, najniže prosečne penzije imaju i druge zemlje kandidati: Turska (2.942 evra), Bosna i Hercegovina (3.041 evro), Srbija (3.486 evra) i Crna Gora (3.962 evra). Crna Gora je tako tek malo iznad Bugarske. Sve navedene vrednosti odnose se na godišnji nivo, što jasno pokazuje veliki jaz između najnižih i najviših penzija u Evropi.

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Ukidanjem penala odštetu bi dobilo oko 68.000 penzionera