Euro 2020 kroz lupu statistike: Koliko žara, toliko para (plus malo virusa)

Završilo se još jedno Evropsko fudbalsko prvenstvo, po mnogo čemu drugačije od svih pređašnjih. Italija je u finalu na penale pobedila Englesku, ali ta vest je odavno već obišla čitavu planetu. No, ko je pored Italijana izvukao korist od ovog takmičenja?

Marketinški „gimmick“ da prvenstvo u svom nazivu, uprkos velikom odlaganju, i dalje nosi godinu za koju je originalno zakazano, uneo je na početku pometnju i nevericu među fanovima. I ranije su razna sportska prvenstva odlagana pa se nikada nije desilo da u svojoj novoj iteraciji nose oznaku „promašene“ godine.

Kako piše The Indian Express, razlozi za takvu odluku bili su čisto finansijske prirode. UEFA je zbog prošlogodišnjeg odlaganja usled i usred pandemije korona virusa izgubila najmanje 300 miliona evra, a potpuno otkazivanje ovog dugo iščekivanog sportskog događaja ugrozilo bi dodatne dve milijarde evra. Da ne govorimo da bi rebrendiranje ogromne količine robe i reklamnih materijala puno koštalo sve skupocene sponzore, sa kojima su odavno potpisani detaljni i obavezujući ugovori. 

Kada je reč o troškovima, UEFA je, kao krovna evropska fudbalska organizacija, tokom proteklih 12 meseci poslala ukupno 235 miliona evra pomoći na račune 55 kontinentalnih fudbalskih saveza.

Nagradni fond na upravo završenom prvenstvu je iznosio 371 miliona evra, što predstavlja značajno povećanje u odnosu na prethodno, odigrano 2016. godine (304 miliona evra). Pa iako učesnici finalne utakmice nose kući najviše novca, sistem nagrađivanja je definisan tako da i druge reprezentacije, odnosno njihovi nacionalni savezi, mogu da osvoje pozamašne sume u zavisnosti od sportskog učinka.

Na primer, pobedniku Italiji ide 10 miliona evra, a poraženom finalisti, timu Engleske, sedam miliona. Polufinalistima je bilo zagarantovano po pet miliona u evropskoj nacionalnoj valuti, a četvrtfinalistima po 3,25 miliona, i tako redom. Za pobedu u grupnoj fazi dobijalo se po 1,5 miliona evra, a za nerešen rezultat upola manje. Samo za kvalifikovanje na završni turnir nacionalni savezi su dobili po 9,25 miliona evra, tako da su najupešniji mogli lepo da zarade, sabirajući pomenute iznose na kraju. Prema tome, SportingNews donosi računicu da su Italijani, osim pehara pobednika, odneli u Rim i 34 miliona evra, dok su Englezi ostali na 29,75 miliona.

Što se tiče zarade unutar UEFA i gradova, to jest država domaćina, za sada možemo samo da nagađamo. UEFA će zaradu od TV prava objaviti u svom finansijskom izveštaju za 2021. godinu, ali činjenica je da se na razvijenim tržištima cena pojedinačnih prava kreće u rangu veličina nekoliko desetina evra (35 miliona evra je objavljen podatak za Francusku, na primer).

S druge strane, pojedine TV stanice će i te kako ostvariti prihod na osnovu otkupljenih prenosa. Engleska stanica ITV je reklamne spotove u trajanju od po 30 sekundi u poluvremenu polufinalne utakmice Engleska-Danska naplaćivala po 500.000 funti.

Lokalne ekonomije će sigurno kratkoročno profitirati od dolaska navijača i njihovog trošenja po pabovima i drugim ugostiteljskim objektima. Međutim, drugo je pitanje da li će se čitavo takmičenje na kraju negativno odraziti na pandemisjku situaciju.

U jeku masovne vakcinacije na Starom kontinentu, kada je objavljeno da je, zaključno sa junom, 61 odsto punoletnih stanovnika EU primilo makar jednu doze vakcine protiv virusa Covid-19, organizovano je prvo veliko sportsko nadmetanje sa (skoro) spuštenim bezbednosnim ograničenjima.

Poseta na stadionima se postepeno povećavala kako je prvenstvo odmicalo, pa se sa prvobitnih 25 odsto popunjenosti kapaciteta na kraju došlo do 75 odsto na londonskom Vembliju, što znači da je oko 66.000 navijača našlo put do tribina, a videli smo iz poslednjih vesti, da su neki od njih to uradili i na nasilan način. Takođe smo imali prilike da se uverimo i da se gotovo niko od njih nije pridržavao uputstava i preporuka za nošenje maski, pa ostaje da se vidi da li će i kakve to posledice doneti.

Zvanična cena ulaznice za finalnu predstavu između reprezentacija Engleske i Italije iznosila je 945 evra za prvu kategoriju sedišta, 595 evra za drugu, te 295 evra za nekadašnje „stajaće“ tribine iza golova.