INVESTICIONI SPORAZUM KINE I EU Tanka linija između ekonomskih interesa i vrednosnih razlika

Investicioni sporazum koji su zaključile Kina i Evropska unija pretposlednjeg dana prošle godine nije tada dobio pun medijski publicitet, pre svega zbog Brexita, vakcinacije i američke političke krize, ali o ovom aranžmanu dve ekonomske super sile tek će se polemisati. Prema šturim informacijama, Peking je ponudio Briselu više nego bilo kojoj trećoj strani ikada, pa je EU prihvatila ponudu.

Sve države članice, sa izuzetkom Irske, imaju bilateralne investicione sporazume sa Kinom. Iako su različiti, ovim sporazumima je zajedničko da garantuju zaštitu evropskih investicija, ali ne i ulazak na kinesko tržište. Sporazumom koji je zaključila sa EU, Kina se obavezala na liberalizaciju investicija i uslova pristupa tržištu za evropske kompanije. Zbog toga je ovaj sporazum opisan kao „sveobuhvatni“.

Kina se obavezala da će povući zahteve za zajednička ulaganja u privatne bolnice, što bi moglo biti od posebnog interesa za Francusku. Ista obaveza odnosi se na automobilsku industriju, što se smatra interesom Nemačke. Takođe, sporazum bi trebalo da olakša međusobni pristup kompanijama u sektorima bioloških istraživanja i razvoja, telekomunikacijama, računarskim uslugama, međunarodnom pomorskom i vazdušnom transportu, a verovatno i u sektoru finansijskih usluga.

Sporazum o kojem su Brisel i Peking pregovarali od 2013. kroz 35 rundi razgovora mogao bi se smatrati kineskim političkim i ekonomskim trijumfom, s obzirom na to da je došao u trenutku kada nova američka administracija poziva saveznike iz EU na stvaranje svojevrsne antikineske koalicije. Što se tiče ekonomije, sporazum bi trebalo da očuva i podstakne evropska ulaganja u Kini i da dodatno ojača njenu ekonomiju i tehnološki razvoj. Kao dokaz vanrednog interesa Kine za sporazum sa EU, magazin Diplomat navodi učešće kineskog predsednika Si Đinpinga u poslednjoj fazi zaključenja sporazuma. Za Sija je to potvrda legitimiteta kineske politike, uprkos kritikama na račun nepoštovanja ljudskih i radničkih prava.  

Drugi, verovatno ne manji pobednik ovog međunarodnog sporazuma mogla bi biti nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je time trijumfalno zaključila šestomesečno evropsko predsedavanje svoje zemlje. Mediji navode da je ona bila ključni faktor u lomljenju otpora pojednih država EU prema zaključenju sporazuma. Među njima su bile Italija i Poljska. Bilo kako bilo, EU je 30. decembra saopštila da novi sporazum „povezuje strane u investicioni odnos zasnovan na vrednostima“. Nezadovoljstvo zbog ove „optimistične“ formulacije izneli su evropski sindikati i pojedine političke grupacije.

Zeleni u Evropskom parlamentu, koji treba da ratifikuje sporazum da bi on postao važeći, najavili su da će se boriti protiv toga. Oni ističu da je prisilan rad dokumentovan u Kini. Sindikati strahuju da bi primena sporazuma mogla da obezvredi cenu rada u Evropi. Merkel je istakla da EU izuzetno ozbiljno shvata međunarodne radničke standarde i da će na tom planu biti postignuta „dobra ravnoteža“, a Kina će morati da potpiše univerzalnu međunarodnu konvenciju o radničkim pravima.

Prema zvaničnim dokumentima EU, Kina je i dalje njen partner, konkurent i sistemski rival. Od dalje sudbine Investicionog sporazuma oko kojeg je postignuta načelna saglasnost, zavisiće na koju stranu će pretegnuiti sino-evropski odnosi.