Kada je dolar postao vredniji od zlata

Na Bretton Woods konferenciji u julu 1944. godine postavljeni su temelji posleratnog monetarnog sistema, koji je formalno aktuelan i danas, jer nakon toga nije bilo novog dogovora. Zvaničan naziv događaja je Monetarna i finansijska konferencija Ujedinjenih nacija. Bio je to skup više od 700 delegata iz 44 države koji su proveli tri nedelje u turističkom centru Bretton Woods u američkoj državi Nju Hempšir.

Dva velika postignuća konferencije bila su stvaranje Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD), koja je danas deo Svetske banke. Najveći uticaj na posleratni finansijski sistem imala je odluka da se dolar odredi za vodeću svetsku valutu za koju će biti vezani kursevi svih ostalih valuta. Konferencija je održana nekoliko nedelja nakon savezničkog iskrcavanja u Normandiji i među pregovaračima je vladalo dobro raspoloženje.

SAD, Kanada, Jugoslavija, zapadnoevropske zemlje, a posle rata i Japan, pristale su na ovaj američki predlog dogovora, koji je uobličio službenik Ministarstva finansija Heri Dekster Vajt (Harry Dexter White). Predstavnici Sovjetskog Saveza odbili su da ratifikuju sporazum uz obrazloženje da su novoformirane institucije “ogranci Wall Streeta“. Države su se obavezale da u nekom obliku vežu vrednost svojih valuta za dolar, dok su SAD garantovale da će dolar imati zlatnu podlogu. Sve zemlje držale su se zlatnog standarda pre početka Velike depresije i pada berze 1929. godine.

Od zlatnog standarda odustalo se 1971. godine u vreme američkog predsednika Ričarda Niksona (Richard Nixon) i Vijetnamskog rata, koji je iscrpljivao američku ekonomiju. U uslovima rastuće inflacije i skoka cene zlata, Niksonova administracija usvojila je plan kojim je okončana konverzija dolara u zlato i sprovedena je kontrola plata i cena. To je de facto bio kraj važenja Bretton Woods sistema. Od tada svet prelazi na slobodni ili plivajući devizni kurs.

SAD su iz Prvog svetskog rata (1914-1918) izašle kao najveća ekonomska sila sveta, preuzevši tron od Velike Britanije, a nakon Bretton Woodsa dobijaju ekskluzivni status kao jedina zemlja koja može da štampa svetsku valutu – dolar. SAD postaju dominantna svetska ekonomija. Svoju izuzetnu privilegiju koristili su štampajući dolare, proizvodeći manjak u bilansu stanja. To govori da su više trošili nego što su proizvodili.

Ta tema je danas aktuelnija nego ikada, jer su tokom pandemije hiljade milijardi dolara (od šest do devet) ubačeni u opticaj kroz sistem pomoći građanima i preduzećima. Ruski predsednik Vladimir Putin prošle nedelje upozorio je da su SAD globalna pretnja, jer štampanjem dolara krpe deficit i izvoze inflaciju.

Centralne banke zemalja potpisnica sporazuma obavezale su se na održavanje fiksnog kursa između svojih valuta i dolara. Vrednost dolara iznosila je 1/35 unci zlata (unca – 31g). Bretton Woods dopustio je svetu da postepeno pređe sa zlatnog standarda na standard dolara, koji je postao zamena za zlato. Kao rezultat toga, vrednost dolara počela je da raste u odnosu na druge valute. Tranzicija je stvorila veću potražnju za dolarima, iako je njihova vrednost prema zlatu ostala ista. Razlika u vrednosti bila je temelj za kolaps Bretton Woodsa nepune tri decenije kasnije.

SAD su 1971. godine patile od velike stagflacije, kombinacije inflacije i recesije, koja uzrokuje nezaposlenost i nizak ekonomski rast. Kao odgovor na opasan pad vrednosti izazvan prevelikom količinom novca u opticaju, Nikson je počeo da devalvira vrednost dolara u zlatu. Najpre na 1/38 prema unci zlata, a zatim na 1/42. Plan devalvacije pokazao se lošim, jer su ljudi menjali svoje dolare nestabilne vrednosti za zlato. Cena zlata skočila je na 120 dolara za uncu, čime je okončan sistem iz Bretton Woodsa.