Kako prepoznati pravu organsku hranu

U epidemiji zahteva za zdravom ishranom i snažnim imunitetom, posebno tokom prethodne „pandemijske“ godine i u Srbiji je postala  dostupnija organski proizvedena hrana. Osim po ceni, koja je često mnogo viša nego u slučaju ostalih, „neorganskih“ proizvoda, teško da ćemo kao laici uspeti da prepoznamo šta je zaista organsko, ili u prevodu potpuno prirodno.

Organska proizvodnja kao deo ekološkog, održivog razvoja obuhvata proizvodnju hrane i namirnica, odnosno poljoprivrednu proizvodnju, preradu, pa i distribuciju. To je zakonski regulisana proizvodnja i uključuje kontrolu i sertifikaciju proizvodnje i proizvoda. Nedavno je Ministarstvo poljoprivrede odredilo šest privatnih firmi koje će se u ovoj godini baviti poslovima kontrole i sertifikacije u organskoj proizvodnji. Pet ovih firmi je iz Beograda, a jedna je iz Subotice.

Agroekonomista Vojislav Stanković za portal Biznis.rs kaže da postoji mogućnost da se kvalitet organskih proizvoda prekontroliše, ali da je mnogo ređe nego što očekujemo da ono što nam se nudi bude istinski prirodno.

„Za naše uslove je značajno da se organska proizvodnja razvija u ekološki nenarušenim sredinama. Postoje i vrlo jasne odrednice kako se gaji organska hrana. Za organske biljke važno je da zemlja ne bude tretirana bilo kakvim sredstvima u dužem vremenskom periodu, da postoji period mirovanja. Parcele gde se gaji organska hrana moraju biti udaljene od drumskih, železničkih i avio koridora. U ovoj proizvodnji se insistira i na smanjenju svih zagađenja koji proističu iz poljoprivredne prozvodnje. Mora se voditi računa o primeni đubriva, mehanizaciji, prevoznim sredstvima, odnosno njihovim izduvnim gasovima, kao i primeni nekih hemijskih sredstava, uključujući biološka sredstva za zaštitu biljaka. Pitanje je koliko se to u svim slučajevima ove proizvodnje poštuje“, naglašava Stanković.

On dodaje i da je kada je u pitanju uzgajanje organske hrane u Srbiji sve više stvar poverenja, nego poštovanja zakonskih normi.

„Ima dosta proizvođača koji prave određene promotivne dane kada na imanja primaju svoje kupce, pre svih otkupljivače. To je, onda, prilika da pokažu u kojoj meri poštuju sve predviđene standarde“, ističe Stanković i dodaje da je uticaj pandemije na razvoj organske proizvodnje sigurno poguban.

„U vreme kada je pandemija počela, mnoge zemlje su zabranile izvoz hrane, u strahu da će njihovi građani ostati i bez osnovnih namirnica. Kasnije, kada se pokazalo da nema razloga za brigu i da neće doći do globalne nestašice hrane, i granice za poljoprivredne i prehrambene proizvode su se ponovo otvorile. Međutim, cene hrane u svetu rastu i potražnja je veća od ponude. U toj situaciji mnogo prostora za priču o organskoj proizvodnji nema“, objašnjava Stanković.

Jedan od uzgajivača organske maline, Miloš Janićijević iz okoline Kraljeva kaže da je krenuo u ovu proizvodnju u nameri da više zaradi, ali da se to nije desilo.

„Razlika u ceni organske i obične maline je simbolična. A, samo za sertifikat organskog proizvoda potrebno je da prođu tri do pet godina uzgoja. U prvoj godini je najveće pitanje da li će uopšte roditi, a u drugoj kako sačuvati rod. Sa štetočinama se borimo raznim komponentama od koprive i majčine dušice. To su procesi koji dugo traju, a kada dođemo do kupca dobijamo sličnu cenu, kao i oni koji koriste hemikalije i nemaju tako veliki rizik, zaključuje Janićijević.

U Srbiji je registrovano manje od 7.000 proizvođača organskih proizvoda, ali su samo njih 500 nosioci sertifikata, dok su ostali u kooperantskom odnosu.