KORONA NE BIRA NI MESTO NI VREME Slobodana epidemija zatekla na okeanu, hrane ima kad je ulovi

„Na brodu nam je stvarno prelepo. Brod je luksuzan sa dva frižidera i zamrzivačem. Snabdeli smo se hranom i  pićem (dobra rakija mog druga Aladina – ručni rad, španska i portugalska vina, rum, viski…)“, počinje optimistično svoju priču Slobodan Stojković koga je epidemija korona virusa zatekla na brodu na sred Atlanskog okeana.

Slobodan Stojković bavi se organizovanjem krstarenja po grčkim teritorijalnim vodama i Hrvatskoj. Kada je epidemija zahvatila Evropu Slobodan je bio u Francuskoj, u koju je otišao po novi katamaran iz fabrike u gradu Le Sablesu.

„Prva stanica nam je posle dva dana i dve noći plovidbe bio grad Hihon (Gijon) u Španiji. Tamo je bilo sve ok, jer se korona još nije zahuktala. Sledeća destinacija ka kojoj smo se uputili bio je Lisabon“, priča on.

„Prošvrćkali smo se gradom večerali u divnom ribljem restoranu i krenuli ka Gibraltaru. Tu je krenula frka! Nisu nam dali da priđemo obali, čak ni da natankujemo gorivo.“, kaže Slobodan za Biznis.rs.

Nekada luksuzni rizort za vreme korone avetinjski prazan

Slobodana i njegovu porodicu čekalo je neprijatno iznenađenje kada su krenuli ka jednoj od najlepših luka.

„Plovidbu smo nastavili do mesta Akvadulče (Aquadulce) u Španiji . Tu su nas posle malo lutanja i mnogo ubeđivanja primili u divnu marinu. Natankovali smo gorivo i u obližnjim samoposlugama obnovili zalihe hrane i pića.

Grad je božanstven turistički rizort sa prelepim hotelima, plažom, vilama, dvorcima u prekrasnom kitnjastom španskom stilu, ali sablasno prazan. Avetinjski, sablasno, da se naježiš. Kao u najstrašnijim filmovima strave i užasa. Grad nadleću dronovi,zavijaju policijske i sirene kola hitne pomoći. Kad smo seli da se odmorimo od teških kesa iz samoposluge odmah se stvorila policija i uz pretnju zatvorom nas oterala sa ulice.“ nastavlja svoju priču Slobodan Stojković.

„Kad se vreme poboljšalo krenuli smo dalje. U Ibici nas je na doku dočekala policija i naredila da nastavimo dalje jer su sve marine zatvorene.

Pošli smo do malog ostrva Kabrera jer smo mislili da tu nema nikog živog, ali čim smo vezali bzrod za bovu u uvali, prišli su nam policajci u patrolnom brodu i naredili nam da isplovimo. 

Na sreću u Palma de Majorki su nas pustili na sidro i sledećeg dana dozvolili da udjemo u privatnu marinu i natankujemo gorivo i dopunimo hranu u prodavnici. Svi ljudi koje smo videli imali su zaštitne maske i rukavice.

Odatle smo posle četiri dana plovidbe prešli mediteran, prošli  kroz Mesinski prolaz i stigli do grada na jugu Italije Santa Marija di Leuca. Iz marine su nas pozvali da izađemo sa broda, ali smo iz predostrožnosti ipak odlučili da ostanemo na moru.

Trenutno smo na putu ka našoj sledećoj stanici Otrantu ,preko Jadrana do Splita. Ne znamo još uvek šta nas tamo čeka.“, iskren je Slobodan.

Na pitanje da li ima još brodova, kakva je situacija na moru, Slobodan kaže da nema ni jedrilica, ni trajekata, ni tankera.

„Pustoš živa. U marinama gde smo ulazili su nas pitali kako smo ušli, jer su oni blokirani i ne dozvoljavaju im da napuste marine. Nas su pustili. Ispred Sardinije nas je susreo brod Gvardija de financa i kontrolisao naše i brodske papire i pustio nas, inače Italijani koje smo susretali u marinama nemaju ni zaštitne maske ni rukavice.“

Dok u Srbiji, kao i u većini zemalja ljudi prave zalihe hrane, Slobodan i njegova porodica ručak ulove sami.

 „Sa hranom smo se snabdeli pre epidemije, imamo mesa, testenine, pirinač, brašno, voće, povrće, hleb i mleko. Ali pošto nas je četvoro zalihe nam brzo nestaju. Zato pecamo svaki dan.

Sve vreme puštamo udicu za nama (troling) pa smo uhvatili dve tune po oko 15 kg i prepunili frižider i zamrzivače. Napravili smo paštetu i vrhunsku poslasticu karpaćo od sveže nekuvane tune (meso se iseče najtanje moguće doda se biber, so, puno limuna i maslinovo ulje). Kad odstoji nekoliko sati prste da poližeš.“  sa smeškom savetuje Slobodan Stojković.